БАБИЋ, Константин

БАБИЋ, Константин, композитор, музички писац, педагог (Београд, 10. II 1927 – Београд, 13. X 2009). Дипломирао композицију 1955. на Музичкој aкадемији у Београду, у класи Миленка Живковића. Усавршавао се на Националној академији „Света Цецилија" у Риму (1967/68). Један је од најзначајнијих представника умерено модернистичке, односно неокласичне оријентације у српској музици, који су свој стваралачки кредо исказали првенствено у вокалној, хорској музици. Интересовање за хорско певање исказао је још током студија, диригујући хором Културно-уметничког друштва „Напредак" (1953–1955). Усавршавање у Италији одразило се на његову усмереност на необарокне технике коришћене како у хорским, тако и у инструменталним композицијама, као и на педагошку делатност на Музичкој академији у Београду, где је предавао контрапункт и фугу (1966–1996). Деловао и као музички писац и критичар. Текстове објављивао у дневним листовима Борба, Наша борба, Политика, Вечерње новости. Аутор је монографије На маргини Мокрањчевих дана (Бг–Неготин 2005) и више научних радова, међу којима је веома значајна студија о стилској одлици Мокрањчевог хорског стваралаштва, посвећена дефинисању тзв. Мокрањчевих квинти. Преводилац је аутобиографије И. Стравинског (Бг 2005).

Основне одлике његовог стваралачког израза, обележеног препознатљивим хумором, испољавају се кроз необарокне композиционе технике развијене у малим, првенствено вокалним формама, често инспирисаним српским поетским и музичким фолклором. Музички хумор је присутан у његовом целокупном стваралаштву: у делима за мешовити хор Левачка свита (1967) и циклусу Три мадригала, само мало друкчија (текст: народни, 1969), у бурлескној соло песми Acta apostolorum (текст: А. Г. Матош, 1953), композицијама за клавир Preludii giocosi, Fughe un modo per fuggire dalle sciocchezze contemporanee илити начин да се побегне од савремених глупости (1976, прерађена 1996), мјузиклу Гимнастика за два цванцика (либрето: Д. Ерић према М. Глишићу, 1977), као и у хорским делима на духовите текстове народних балaда, разбрајалица и загонетки (Бaлада за Трандафила и попадију, 1980; Загонетке за мешовити хор, 1971; Разбрајалице за женски хор, 1971). Поједина дела реализована су као необарокне форме (фуга, пасакаља, токата и др.). Његове композиције претежно су осмишљене на принципима проширене тоналности, а у појединима су присутни и елементи модалности или пентатонике (Балaда за Трандафила). Централно место у ауторовом сценском опусу заузимају дечје опере и мјузикли, такође компоновани на хумористичке текстове Д. Ерића, С. Стојановића, Б. Тимотијевића и др. Инструментална дела су писана првенствено за оркестар (Трилинг, 1972), као и за клавир. Добитник је многобројних признања за своје композиције, међу којима су Окто-барскa наградa Културно-просветне заједнице (1969), Награда „Стеван Стојановић Мокрањац" Удружења композитора Србије за хорско стваралаштво (1970, 1971, 1972, 1983, 1985), награда Југословенске радио-дифузије (1972) и Вукова наградa (1998).

ДЕЛА: хорска: Балада о два акрепа, за мешовити хор, 1975; Орфеј међу шљивама, кантата за мешовити хор, 1976; Реквијем за једну филоксеру, за мешовити хор, 1981; Tango Rustico, за мешовити хор и оркестар, 1988; сценска: Вашар у Тополи, дечја опера, 1970; Вечити студенти, мјузикл, 1980.

ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бг 1969; Т. Марковић, „Poetica comico: Хорско стваралаштво Константина Бабића", НЗ, 1997, 10; М. Николић, „Мадригали у српској музици", у: Д. Девић (ур.), Симпозијум Мокрањчеви дани: 1994–1996, Неготин 1997.

Татјана Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)