БОГОСЛОВСКА ПЕРИОДИКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

БОГОСЛОВСКА ПЕРИОДИКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, периодичне публикације настале из потребе да се прати богословски и црквени живот. Штампана књига код Срба јавила се убрзо по проналаску штампарије, али периодична штампа у крилу цркве јавила се доста касније. После 1848. свештеници Карловачке патријаршије тражили су од својих епископа да покрену црквено-свештенички лист који би им био од помоћи у пастирском раду. Предлог о покретању два листа, једног на српском, а другог на румунском језику, није реализован, колико због материјалних трошкова толико због незаинтересованости више јерархије. Поједини епископи и патријарси покретали су политичке листове, па чак и шаљиве. Многи добро замишљени пројекти су пропали, а празнину су попуњавали световни листови и часописи који су доносили актуелне вести из црквеног живота, као и Календари са својим прилозима. Ученици београдске богословије покренули су 1863. часопис Богослов, који се после првог броја угасио. Светозар Стојадиновћ покренуо је 1865. Црквени лист, али је и он био кратког века. Гргетешки архимандрит Герман (Анђелић), потоњи патријарх, покренуо је са бачким свештенством 1867. лист Беседа, који се после 22. броја угасио. У Београду је свештеник Никола Поповић, професор богословије, покренуо 1868. Пастир, лист духовно-књижевног садржаја, који је у почетку изазвао велику пажњу, па су први бројеви доштампавани, али се после три године угасио, јер је од многих пренумераната једва трећина то заиста била. Беседа и Пастир су први српски црквени листови, који су покренули црквену периодику. Прота Алекса Ивић је на подстицај Чеде Мијатовића покренуо 1879. у Београду Хришћански весник, у коjeм су осим њих двојице сарађивали Стојан Новаковић, Милан Милићевић, Љубомир Ковачевић и др. Одржао се до I светског рата. Свештеничко удружење Србије основало је Весник Српске цркве, који је излазио пуних 38 година. Монашко удружење издавало је 1908–1910. лист Духовна стража. У Босни је излазио Дабробосански источник (1887–1911), који је мењао име у Босанско-херцеговачки источник и, на крају, Источник. У Задру су излазила два листа: професори богословије издавали су од 1885. Истину, а свештенство Далматинско-истарске епархије од 1893. Гласник православне Далматинске цркве. Крај XIX в. донео је обиље црквених листова (Српски Сион, Богословски гласник, Бранич православља и др.), од којих се већина угасила у I светском рату. После рата јавило се много добрих црквених листова, како оних популарних, намењених широким масама верног народа, тако и уско стручних и научних. У прве спада Мисионар, који је издавала Православна хришћанска заједница, у друге Богословље, који је издавао Богословски факултет у Београду. Многе епархије су издавале своје листове (Глас Цркве у Шапцу, Браничевски весник у Пожаревцу, Летопис епархије тимочке, Глас епархије нишке, Банатски весник итд.). Живот многих листова прекинуо је II светски рат. После рата, у комунистичком уређењу, уз велике тешкоће излазио је Гласник, службени лист Српске православне цркве. Архив патријаршије пружа податке о сметњама којима су власти и графичка предузећа спречавали излажење црквених листова. Епископ браничевски Хризостом успео је тек 1958. да покрене Православни мисионар, док је Православље почело да излази 1971. као лист Београдске архиепископије, а потом као новине Српске патријаршије. После пада комунизма црквена штампа је оживела – јавило се много часописа који се баве православним богословљем и животом Цркве.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, Један век периодичне штампе Српске православне цркве, I, Бг 1986.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)