Прескочи до главног садржаја

БАЛТОСЛОВЕНСКИ ПРАЈЕЗИК

БАЛТОСЛОВЕНСКИ ПРАЈЕЗИК, претпостављени заједнички прајезик балтских (изумрли пруски, литавски и летонски) и словенских језика. Разлике међу њима нису веће од оних унутар германске језичке групе, с тим што су балтски језици конзервативнији. Одликују их заједничке црте, међу којима су: развој индоевропских вокалних сонаната, упрошћавање гемината (удвојених сугласника), развој индоевропског s у одређеним позицијама, прозодијски развој (акценат, интонација, квантитет), показна заменица са иницијалним t- у свим родовима, формирање одређеног придевског вида, образовање датива једнине личне заменице, замена генитива једнине о деклинације аблативом, творбене и лексичке иновације, генитив уз негацију и др. Морфолошке иновације указују на епоху која је наступила непосредно по распаду индоевропске заједнице. Велике сличности између балтских и словенских језика постоје у развоју деклинације, док је развој конјугације текао различитим путевима. На основу сродности ове две језичке групе, већ се у делима првих индоевропеиста (Ф. Боп, Ј. Грим, А. Шлајхер) појавила теза о б. п. из којега су се развили прабалтски и прасловенски. Та идеја била је широко прихваћена у XIX и XX в. (К. Бругман, Ф. Ф. Фортунатов, Р. Бошковић, Ф. Славски, Ј. Курилович, С. П. Бекес и др.). Први је постојање б. п. довео у питање А. Меје, сматрајући да су се те две језичке групе независно развиле из праиндоевропског језика, а да су њихове заједничке црте резултат каснијег развоја. Мејеова идеја превладава у првој половини XX в., а тезу о секундарној повезаности ових двеју ареално блиских група заступали су Ј. Ендзелин, С. Б. Бернштејн, Е. Мајер, О. Н. Трубачов и др. Противници тезе о б. п. говоре о „балтословенској епоси" или „балтословенској заједници". У другој половини XX в. оживљава теза о б. п. у различитим видовима, с основном идејом да се прасловенски језик развио из периферних балтских дијалеката деловањем различитих суперстрата: иранског, илиро-венетског, чак двојног италско-иранског и сл. (В. Писани, В. В. Мартинов, Ј. В. Откупшчиков, В. Н. Топоров и др.). Питање генетског односа прабалтског и прасловенског језика донекле је још отворено, будући да је у дописменом периоду континуума индоевропских дијалеката или језика међу њима тешко направити границу.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Бошковић, Основи упоредне граматике словенских језика (фонетика, морфологија, грађење речи), Бг 2000; В. Станишић, Увод у индоевропску филологију, Бг 2006.

Јасмина Грковић-Мејџор

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)