БЈЕЛАШИ

БЈЕЛАШИ, присталице уједињења Црне Горе и Србије. Преговори о уједињењу водили су се још у балканским ратовима. У I светском рату ово питање је отворено непосредно после капитулације Црне Горе. Формиран је Централни црногорски одбор за народно уједињење, на челу с Андријом Радовићем. Одбор је прихватио начела Крфске декларације, донесене 20. VII 1917, која је садржавала централистичку визију будуће југословенске државе засноване на начелима грађанске парламентарне монархије. Због тога је избегличка влада краља Николе јавно оптужила Андрију Радовића за велеиздају. Само уједињење спровођено је у данима ослобођења земље од аустроугарске окупације. Кроз ланац месних зборова народ се изјашњавао за уједињење. Опште расположење народа требало је верификовати на општецрногорској скупштини. Припреме за скупштину трајале су кратко. Више активности било је на Цетињу, где је државотворна црногорска традиција била најјача и присталице краља Николе најбројније. Подељеност на присталице и противнике безусловног уједињења манифестовала се у подношењу посебних кандидатских листа за делегате за окружни збор на Цетињу, који је требало да бира посланике за (Подгоричку) скупштину. Присталице безусловног уједињења објавили су своје кандидатске листе на белом папиру; њихови противници – на зеленом. Боје папира кандидатских листа одредиле су називе супротстављених табора – „бјелаши" и „зеленаши". Називи, поникли на Цетињу, постали су општи за целу Црну Гору. Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори је 26. XI 1918. једногласно одлучила да се краљ Никола и династија Петровић збаце с престола и „да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку државу нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца". Црногорско питање решено је као српско питање, независно од питања стварања југословенске државе. Покушај присталица краља Николе да уз помоћ Италије рестаурирају Црну Гору и поново устоличе династију Петровић („Божићна побуна") угушен је у самом почетку. Б. су са војним властима активно учествовали у сламању преосталих одметничких група.

Бјелашко-зеленашки антагонизам основно је обележје политичког живота у Црној Гори после 1918. Б. су себе представљали као снагу напретка и демократије, као покрет који наставља ранију борбу против апсолутизма краља Николе. На територији целе Црне Горе формирали су јединствену организацију („Организована омладина"), која је изабрала месна и покрајинско руководство, усвојила програм активности са национално-политичким, привредним и културно-просветним задацима. Њихово гласило била је Народна ријеч. Одржавање избора за Уставотворну скупштину (28. XI 1920) поспешило је њихово опредељивање за различите, често супротстављене политичке таборе, успостављене на неразвијеној социјалној бази. У кратком времену Радикална, Демократска, Југословенска републиканска и Земљорадничка странка политички су биле присутне у Црној Гори. И поред политичке супротстављености, ове странке имале су заједнички именилац који је потицао од њиховог бјелашког порекла – приврженост одлукама Подгоричке скупштине. У почетку б. су углавном припадали и комунисти, након оснивања њихове партије 1919. Тако је бјелашки покрет наставио да живи.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ћетковић, Ујединитељи Црне Горе и Србије, Дубр. 1940; В. Вучковић, Дипломатска позадина уједињења Црне Горе и Србије, Бг 1959; Д. Вујовић, Уједињење Црне Горе и Србије, Тг 1962; Н. Ракочевић, Политички односи Црне Горе и Србије 1903–1918, Цт 1981; Д. Вујовић, Подгоричка скупштина 1918, Зг 1989; Ј. Р. Бојовић, Подгоричка скупштина 1918, Г. Милановац 1989; Д. Живојиновић, Црна Гора у борби за опстанак 1914–1922, Бг 1996.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)