БЕОГРАДСКА ОПЕРАЦИЈА

БЕОГРАДСКА ОПЕРАЦИЈА, заједничка операција јединица НОВЈ и Црвене армије за ослобођење Београда, која је трајала 11–22. X 1944. Увиђајући стратегијски значај Србије, Врховни штаб НОВЈ је у лето 1944. одлучио да главнину својих снага преусмери са суседних оперативних подручја (Црна Гора и источна Босна) на тај простор. Успешним дејствима 1. армијске групе НОВЈ (1. и 12. корпус) у западној Србији и Шумадији и 13. и 14. корпуса Главног штаба Србије у јужној и источној Србији, те избијањем снага совјетског 2. и 3. украјинског фронта на границе Југославије са Румунијом и Бугарском, немачке снаге на територији Србије нашле су се у врло тешкој позицији. Из тог разлога формирана је армијска група Фелбер, која је требало да брани линију Дунав – Велика Морава – Западна Морава. У склопу тог плана посебну важност имао је мостобран јужно од Саве и Дунава са Београдом као значајним оперативно-стратегијским чвором. У таквој ситуацији врховни командант НОВ и ПОЈ, маршал Јосип Броз Тито, отпутовао је 21. септембра у Москву, где је постигао споразум о будућем садејству НОВЈ и јединица Црвене армије. Убрзо су започеле операције које су за циљ имале заузимање Београда.

У склопу припремних операција јединице 1. армијске групе су се из западне Србије приближиле линији Топола–Младеновац–Обреновац, док су трупе 3. украјинског фронта Црвене армије, продирући из Бугарске, у садејству с деловима 2. украјинског фронта, избиле на линију Дунав–Штубик–Бор–Зајечар. Истовремено, главнина снага 2. украјинског фронта је, продирући преко Баната, избила на Тису и тиме олакшала напредовање совјетским и југословенским јединицама у централној Србији. Дејства југословенских и совјетских снага ефикасно је подржавала совјетска 17. ваздухопловна армија. На тај начин су створени неопходни оперативни услови за напад на Београд. Посебна немачка команда, формирана за одбрану града, организовала је отпор на спољним линијама, уз поделу града на неколико чворних упоришних тачака. Београд је бранило око 30.000 немачких војника.

Током прве фазе битке за Београд (11–14. октобар) југословенске јединице и совјетски 4. механизовани корпус успели су да брзим продором разбију јаке немачке снаге на прилазима граду, униште снажне немачке групације у околини Раље и на Авали, те избију на Бањички вис и Милошевац. Истовремено, немачка корпусна група Штетнер се из рејона Пожаревца повлачила ка Београду. Брзо напредовање југословенских и совјетских јединица, разбијање спољне одбране града и заузимање непосредних прилаза граду пре доласка корпусне групе Штетнер пресудно је утицало на даљи ток борбе.

Друга фаза битке за Београд (14–18. октобар) започела је општим нападом према Београду на главном правцу Бањички вис – Аутокоманда – Славија – Калемегдан. Мање снаге су дејствовале на помоћном правцу Топчидер – Чукарица – Главна железничка станица. На главном правцу напада налазили су се 1. пролетерски корпус, којим је командовао генерал-лајтнант Пеко Дапчевић са своје три дивизије (1. и 6. пролетерска и 5. ударна) и совјетски 4. механизовани корпус под командом генерал–лајтнанта Владимира Ивановича Жданова. На помоћном правцу је оперисао 12. корпус, којим је командовао генерал-мајор Данило Лекић Шпанац, а у чијем су саставу биле 11, 16. и 28. ударна дивизија. Дејства југословенских и совјетских јединица у граду са Дунава је подржавала совјетска Дунавска ратна флотила. После успешног почетног напада борбе су настављене у самом граду. Немачке јединице су на низу утврђених тачака одолевале удруженим југословенско-совјетским нападима, али је спречен покушај удара корпусне групе Штетнер, која се из правца Гроцке кретала у бок и позадину главнине југословенских и совјетских јединица које су дејствовале против немачких снага у самом граду. Тиме су створени услови за прелазак у напад на последњи прстен немачке одбране у Београду.

У трећој фази битке (18–22. октобар) коначно је уништена снажна немачка групација на простору Авала–Болеч. Остаци те групе су се под борбом повукли ка немачком мостобрану код Шапца. Главнина југословенских и совјетских јединица је после тешких тродневних уличних борби избила на Саву и Дунав и у изузетно кратком временском року извршила припреме за прелазак тих река. Потом је тежиште борбених дејстава пренето на простор Срема. Операција је окончана 22. октобра заузимањем Земуна и околних села, чиме су створени неопходни оперативни услови за напад на утврђене немачке линије у Срему.

У Б. о. извршена је до тада највећа концентрација јединица НОВЈ на једном правцу, а врло успешно је организовано и садејство с јединицама Црвене армије. У операцијама за ослобођење Београда погинуло је око 3.000 војника НОВЈ и око 1.000 војника Црвене армије, док је око 4.000 војника НОВЈ рањено. Процењује се да је погинуло око 15.000, а заробљено око 9.000 немачких војника. У спасавању најзначајнијих поштанских објеката, електричне централе, мостова на Сави и Дунаву и водовода у граду значајну улогу одиграле су организоване групе отпора и становништво Београда. Ослобођењем Београда створена је велика слободна територија и утврђена стабилна позадина фронта који се простирао од Драве до Јадранског мора. То је изазвало крупне промене у организацији, формацији и наоружању НОВЈ. Током Б. о. јединице НОВЈ су дотадашњи герилски начин ратовања замениле фронталним, што је до пуног изражаја дошло током борби на Сремском фронту. Заузимањем Београда онемогућено је повлачење јединица немачке групе армија Е преко Београда најповољнијим и најпогоднијим правцем и преусмерено на тешко проходне правце преко Босне, што је имало огроман значај за даљи ток војних операција на простору Југославије, као и на стабилност јужног крила општег фронта Црвене армије у наредним операцијама.

ЛИТЕРАТУРА: Ослободилачки рат народа Југославије, II, Бг 1965; Београдска операција, Бг 1989; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; П. Вишњић, Београдски октобар 1944, Бг 1994.

Александар Животић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)