Прескочи до главног садржаја

БАЛЕТ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

БАЛЕТ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ, балетски ансамбл професионално формиран 1922. Крајем XIX и почетком XX в. на сцени Народног позоришта извођене су прве опере и оперете. Обавезне плесне делове играо је глумачки и оперски ансамбл. После I светског рата већ је постојао мањи балетски ансамбл, чији је шеф К. Исаченко, с М. Бологовском, поставио играчке инсерте у операма и оперетама. Од доласка Ј. Пољакове за шефа Балета (1922) на репертоару су биле и самосталне балетске представе. Прва је изведена 19. III 1923, а играни су одломци из балета Крцко Орашчић, Шехерезада и Силфиде (корeoграф Ј. Пољакова). Репертоар су затим чинила традиционална класична дела, као и тада савремени балети. Прву, скраћену верзију Охридске легенде С. Христића поставила је Нина Кирсанова. Све до II светског рата најзначајнији балетски уметници, кореографи и педагози били су руски емигранти. Истакнуту улогу у формирању уметничког профила и развоју Б. НП између два светска рата имали су: А. Фортунато, А. Романовски, Б. Књазев, А. Жуковски, М. Олењина, Ј. Васиљева, А. Доброхотов и О. Гребеншчиков. Изузетан значај имало је деловање Ј. Пољакове као педагога, Мaргарете Фроман као кореографа (поставила и домаће балете Лицитарско срце 1927. и Имбрек з носом 1937. К. Барановића), те Пие и Пина Млакара који су, постављајући Легенду о Јосифу и Тил Ојлнешпигел Р. Штрауса и Лоткиног Ђавола на селу (1938), унели тада савремен играчки експресионистички израз. Поред балетских уметника руског порекла стасала је и генерација домаћих уметника међу којима се посебно истичу Н. Бошковић (по многима највећа српска балерина), Н. Аранђеловић, А. Прелић, Р. Леви, Н. Милошевић, С. Станисављевић, Т. Полонска, М. Олењина, Ј. Васиљева, Ј. Корбе, М. Ристић, М. Јовановић и С. Лакетић. Б. НП је гостовао у Атини (1933), Софији (1938) и Франкфурту на Мајни (1939). За време II светског рата постављено је седам премијерних представа, међу којима и У долини Мораве С. Настасијевића (корeoграф А. Жуковски, 1942), Фантастична симфонија Х. Берлиоза и Чаробни дућан играчака Росини-Респигија (кореограф М. Ристић). У овој етапи развоја главни кореограф и првак Б. НП био је М. Ристић, примабалерина Н. Аранђеловић, а солисти (поред претходно наведених) и Ј. Пуљо, Д. Живановић, С. Ержен и В. Лебедев.

001_Zacarana-lepotica.jpg

002_Ohridska-legenda.jpg

003_Labudovo-jezero.jpg

По завршетку II светског рата Б. НП је почео готово испочетка. Чланови Казалишта народног ослобођења М. Сањина, А. Радошевић и Ж. Скригин обновили су балетски ансамбл талентованим ученицама Државне балетске школе и истакнутим члановима фолклорних група. О ентузијазму, жељи за учењем и усавршавањем сведочи велик успех целовите поставке Охридске легенде М. Фроман, која се дуго задржала на репертоару и имала изванредан успех на домаћим и иностраним позорницама. Уследило је „златно доба" потврђено успесима на најзначајнијим уметничким фестивалима (Единбург, Атина, Визбаден, Салцбург, Женева, Цирих, Фиренца, Беч), отварањем Театра нација у Паризу 1957. с Бартоковим Чудесним мандарином у поставци Д. Парлића и великим успесима на гостовањима у Лозани, Бриселу, Амстердаму, Венецији, Монте Карлу, Варшави, Каиру, Александрији, Осаки и Токију, Барселони и Мадриду, Берлину и Лајпцигу, Риму, Палерму и Напуљу, Катанији, Техерану, Солуну, Дортмунду, Одеси и др. Репертоар је у том раздобљу био изузетно разноврстан од традиционалних класичних дела, преко неокласичних, савремених, до оних надахнутих националним играчким фолклором. Најзначајнији кореограф био је Д. Парлић, успешно су радили В. Костић, Л. Пилипенко, В. Логунов, М. Мишковић, Д. Трнинић, Ж. Пребил, А. Израиловски, а београдску балетску сцену обогатила је и плејада иностраних кореографа: Л. Лавровски, М. Бежар, И. Ек, О. Јордан, Н. Анисимова, А. Кумисников, М. Атанасиу, П. Дарел, А. Шекера, М. К. Пјетрагала, Д. Сајферт, Р. Кљавин и В. Васиљев. Неколико генерација врсних примабалерина и првака својим уметничким креацијама изузетно су допринели развоју играчке уметности у Србији: Ј. Бјегојевић, В. Ђорђевић, М. Јанева, М. Јовановић, В. Костић, К. Обрадовић, Р. Парнел, Б. Перић, Л. Пилипенко, М. Сањина, Д. Сифниос, С. Гребелдингер, Б. Марковић, Д. Трнинић, М. Мишковић, Б. Младеновић и М. Момчиловић. Следећу генерацију чине М. Бијелић, С. Вукићевић, И. Лукатели, В. Лечић, М. Јанковић, Д. Томић, Ј. Шантић, Љ. Шарановић, Р. Вучић, А. Израиловски, В. Логунов, Д. Симић, Р. Томановић. Генерацији која је крајем века у пуној извођачкој зрелости припадају А. Атаљанц, М. Безмаревић, Д. Драгичевић, М. Драгићевић, А. Павловић, Д. Иманић, К. Костјуков, Д. Касаткин, Н. Јеремић, К. Тешеа, С. Адамовић, а у најмлађој генерацији истичу се О. Олћан, С. Нинковић, Б. Жегарац, Т. Ивановић, Ј. Веселиновић, М. Рус, Д. Коларов, А. Илић и Ј. Богојев.

ЛИТЕРАТУРА: B. Marinković Rakić, R. Nikolajević, Yugoslav ballet, Bg 1958; M. Jovanović, Pia in Pino Mlakar, Ljubljana 1985; Првих седамдесет година Балета Народног позоришта 1, Бг 1994; В. Костић, Сенке које сјаје, Бг 1998; Група аутора, „75 година Балета Народног позоришта у Београду", Orchestra, 1998, 12; М. Зајцев, Игра што живот значи 2, Бг 2005.

Милица Зајцев

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)