БЛАГОЈЕВИЋ, Борислав

БЛАГОЈЕВИЋ, Борислав, правник, универзитетски професор (Ваљево, 18. II 1911 – Београд, 29. XII 1985). На Правном факултету у Београду дипломирао (1933) и докторирао (1934). Као стипендиста био је на специјализацији у Француској и Аустрији (1934‒1937). На ПФ у Суботици радио је од 1938, а за ванредног професора изабран 1940. За време II светског рата провео је три месеца у логору на Бањици. После ослобођења наставио академску каријеру на ПФ у Београду, на којем је оставио дубок траг у научном и педагошком раду. За редовног професора изабран је 1951, био је декан овог факултета као и проректор Универзитета. Изабран је за ректора 1956. и на том положају остао до 1963, што представља најдужи период у историји Универзитета. Оснивач је и дугогодишњи директор Института за упоредно право, који је стекао завидну репутацију, посебно својим публикацијама којима је приближио законодавство других земаља српским читаоцима (Страни правни живот), као и српско законодавство странцима. Такође је оснивач и директор Библиографског института Југославије (који је докторантима и научним радницима давао обавештења где се може пронаћи литература која им је потребна). Био је главни правни саветник Савезног секретаријата за иностране послове и представник Југославије на многим међународним конференцијама. Судија Уставног суда Југославије био је у периоду 1963‒1966. Од 1956. до 1978. био је председник Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Југославије. Био је почасни доктор универзитета у Француској и Пољској, члан Међународне академије за упоредно право, предавач на Универзитетском институту за европске студије у Торину и многим другим страним универзитетима, редовни члан Научног друштва Србије, дописни члан ЈАЗУ и члан савета Међународног института за кодификацију цивилног права. Био је посланик Скупштине СР Србије и начелник Комисије за високо школство. Носилац је бројних домаћих и страних одликовања, међу којима су Орден рада са црвеном заставом и Орден заслуга за народ са златним венцем. Његов научни опус сврстава га у најплодније српске правне ауторе. Један је од твораца Правног лексикона и Правне енциклопедије. Поред тога, дао је знатан допринос у законодавству, посебно из области породичног, привредног и облигационог права.

ДЕЛА: Уговори по пристанку. Формуларни уговори, Бг 1934; Начела приватног процесног права, Бг 1936; Појам лица без држављанства, Бг 1937; Систем извршног поступка, Бг 1938; Основи науке о држављанству, Бг 1938; Посебни део облигационог права, Бг 1939; Римско право II део, скрипта, Бг 1946; Основи наследног права, Бг 1946; Грађанскоправни облигациони уговори, Бг 1947; Основи међународног приватног права, Бг 1947; Наследно право ФНРЈ са освртом на право других држава, Бг 1955; Правна библиографија, Бг 1959; Уговори о научноистраживачком раду, Бг 1971.

ЛИТЕРАТУРА: Стопедесет година Правног факултета у Београду 1841‒1991, Бг 1991; Љ. Кандић, Ј. Даниловић, Историја Правног факултета у Београду, III, Бг 2004.

Слободан Перовић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)