Прескочи до главног садржаја

БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР

БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР, споразум осморице књижевника и филолога о природи и развојним токовима књижевног језика Срба и Хрвата. Састанак је одржан у Бечу марта 1850, а припремљен је у Миклошичевој канцеларији бечког парламента, с намером да се обезбеди усаглашени превод правно-политичке терминологије за аустријске јужнословенске покрајине. Састанку су, на Вуков позив, присуствовали и закључке потписали (28. марта) Срби Вук Караџић и Ђуро Даничић, Словенац Франц Миклошич и Хрвати Димитрија Деметер, Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић. Текст закључака, који је извесно прошао претходну Вукову језичку редакцију, својом је руком, „фонолошким" правописом и латиничким писмом, написао Ђ. Даничић. Иза кратког уводног става: „Доље потписани знајући да један народ треба једну књижевност да има и по том са жалости гледајући, како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици него још и по правопису, састајали смо се овијех дана, да се разговоримо, како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили" следе закључци у пет тачака. У првој се констатује да су „једногласице признали да не ваља мијешајући нарјечја [изговоре] градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик". Иза тога у трима подтачкама даје се кратко објашњење таквог става: а) „зато што није могуће писати тако, да би свак могао читати по свом нарјечју", б) „зато, што би свака оваква мјешавина, кано ти људско дјело, било гора од којега му драго нарјечја, која су дјела божја" и в) „зато, штo сви народи, као нпр. Нијемци и Талијани, нијесу од својијех нарјечја градили новијех, него су једно од народнијех изабрали, те њим књиге пишу." У другој су опет „једногласнице признали, да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје да буде књижевно, уз образложење: а) зато што највише народа тако говори, б) што је оно најближе старому славенскому језику, а по томе и свјема осталијем језицима славенскијем, в) што су готово све народне пјесме у њему спјеване, г) што је сва стара дубровачка књижевност у њему списана, д) што највише књижевника и источнога и западнога вјерозакона већ тако пише (само што сви не пазе на сва правила). По том смо се сложили, да се на онијем мјестима, гдје су по нарјечју два слога (sillaba) пише ије, а гдје је један слог, ондје се пише је или е, или и, како гдје треба, нпр. бијело, бјелина, мрежа, донио." Иза овог следи: „Ако ли ткогод из којега му драго узрока не би хтио писати овијем нарјечјем, ми мислимо, да би и за народ и за књижевно јединство најпробитачније било, да пише једнијем од остала два нарјечја [екавског и икавског], којијем му је воља, али само да их не мијеша, и не гради језика, којега у народу нема." (Вуку је поверено да напише Главна правила за јужно наречје.) Под трећом тачком закључили су да је „добро и потребно, да би и књижевници источнога вјерозакона писали х свуда, гдје му је по етимологији мјесто, као што они вјерозакона западнога пишу h и као што народ наш од обадва вјерозакона на много мјеста по јужнијем крајевима говори." Под тачком четири сви су „признали" да у ген. мн. именица на крају не треба писати х, јер за то нема оправдања ни у етимологији, ни у народним говорима, ни у старом словенском језику, ни у осталим словенским језицима, а не може се бранити његово писање ни потребом да се тај облик разликује од других, јер „има и другијех падежа једнакијех, па их у писању никако не разликујемо". Међутим, дозвољавају могућност да се ген. мн. може назначити акцентом ако се он не може препознати по смислу (што се и данас чини). Закључили су, под тачком 5, да се уз слоготворно р не пише ни а ни е, и поступак образлажу у пет уверљивих подтачака. Текст закључака завршава се оптимистичким апелом: „Ово смо дакле за сад свршили. Ако да Бог те се ове мисли наше у народу приме, ми смо увјерени, да ће се велике смутње књижевности нашој с пута уклонити и да ћемо се к правоме јединству много приближити. Зато молимо све књижевнике, који управо желе срећу и напредак народу својему, да би на ове мисли наше пристали и по њима дјела своја писали." Закључци су у целини објављени у Гајевим Народним новинама 3. IV 1850, а потом, између осталог, у предговору књизи Д. Деметера Juridisch-politische Terminologie (Wien 1853), у Вуковим Скупљеним граматичким и полемичким списима III (Бг 1896) и у књизи З. Винца Путовима хрватскога књижевног језика (Зг 1978).

Вук и његов млади сарадник Даничић „нису имали стварне власти над српским књижевним језиком" (П. Ивић), а у хрватској средини Љ. Гај је задржао резервисан став према закључцима Договора, као и најутицајнији илирци и заступници Загребачке филолошке школе. Међутим, с временом је Б. к. д. постао „програмски манифест од пресудног значаја" за оно што се збивало у српскохрватском језику до Новосадског договора и даље до језичког раскола у завршним деценијама XX в. Глорификован је и оспораван, неретко и од истих аутора. При томе је најчешће истицано Вуково фаворизовање и касније „изневеравање" (са србијанске стране) ијекавског изговора и улога, односно злоупотреба тог документа у каснијим националним и језичким деобама.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „Поводом анкете о књижевном језику и правопису и састанка у Новом Саду од 810 децембра о. г.", Наш Језик, 1954, VI; П. Ивић, Српски народ и његов језик, Бг 1971; Преглед историје српског језика, Ср. Карловци Н. Сад 1998; Б. Брборић, С језика на језик: Социолингвистички огледи II, Бг Н. Сад 2001.

Мато Пижурица

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)