БРАДИЋ, Коста

БРАДИЋ, Коста, сликар (Ђевђелија, 20. V 1927). Дипломирао 1955. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Ђорђа Бошана. Самостално излагао у Београду, Паризу (Galerie Jean Camion, 1963), Риму (Galleria 63, 1964), Базелу (Galerie Geiger, 1975), Берлину (Gаlerie Milan, 1983), Милану (Генерални конзулат СЦГ, 2005). Као члан „Медиале" од 1957. редовно учествовао на изложбама ове уметничке групе и колективним изложбама домаћих уметника у Паризу (1959), Монте Карлу (1962), Америци, Аустралији и на Новом Зеланду (1969/70). У његовом опусу разликује се неколико фаза, будући да у своја дела уводи специфичан пиктурални реализам користећи и модификујући елементе из природе, личног живота, хришћанске религије, историје и историје уметности. Прва, рана фаза експресионистичке фигурације сликања по природи, обележена је нескривеним утицајем Ван Гога у избору мотива, снажном колориту и слободним потезима. Другу, „медијалну" фазу асоцијативне апстракције обележила је специфична техника подсликавања и гребања или филигранског гравирања цртежа. Богата фактура слика као што су Ундина и Јехова (1958) асоцира на космички простор које његовим сликама дају метафизичку дубину и приближавају их „интегралности израза", идеалу којем су тежили сви чланови „Медиале". Трећу, постмедијалну фазу поетско-фантастичне фигурације одликују призори у којима се елементи псеудоисторијског жанра и реминисценције на религијске теме преплићу с препознатљивим симболима модерног доба. Разрађујући технику гребања из друге фазе, Б. још више истиче езотеричну атмосферу фантазмагоричних призора далијевске провенијенције и женских портрета као доминантног мотива. Реч је о портретима познатих личности из београдског културно-уметничког миљеа, у којима аутор више инсистира на морфолошким него на карактеролошким одликама модела. Четврта, неоекспресионистичка фаза представља заокрет у његовој каријери и повратак природи и младалачким идеалима. Настале у постмодернистичком маниру цитата, с јасним реминисценцијама на Ван Гогов стил, слике из ове фазе имају сасвим другачије мотиве и садржаје које Б. црпи из сопственог животног окружења (пејзажи, ентеријери, мртве природе). Колористички снажне, оне одишу хедонистичком ведрином и израз су уметниковог немирења са суровом стварношћу, постајући гест отвореног дистанцирања од драматичних догађаја у земљи који су обележили крај ХХ в. Овај сликарски омаж Ван Гогу представља оригиналан и по много чему јединствен феномен у српском сликарству 90-их година. Данас се његове слике налазе у многим музејима и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Добитник је награда за сликарство на изложбама у италијанском граду Губио (1963, 1965, 1966) и награде Алексеја II, патријарха московског и целе Русије (1996).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Кадијевић, Коста Брадић, Бг 1964; З. Глушчевић, Коста Брадић или велика синтеза, Бг 1995; Ђ. Кадијевић, Коста Брадић: Омаж Ван Гогу, Бг 1996; Д. Калајић, Света светлост Косте Брадића, Бг 2003; М. Игњатовић, Коста Брадић, Н. Сад 2004; Ђ. Кадијевић, Коста Брадић, Земун 2006; Е. Брадић (ур.), Коста Брадић, Бг 2008.

Весна Круљац

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)