БЕСНИЛО

БЕСНИЛО (Rabies/Lyssa/Hydrophobia), акутна инфективна болест из групе зооноза, која се увек завршава смрћу. Не мора да оболи сваки човек којег је ујела бесна животиња (индекс контагиозности је око 30%), али уколико оболи, леталитет је 100%. Процењује се да се б. код људи у свету годишње јавља у око 50.000 случајева. Узрочник б. је вирус из фамилије Rhabdoviridae, род Lyssavirus. У роду постоји седам генотипова. У Европи су значајни генотип 1, у који спадају вируси класичног урбаног и силватичног б., као и генотипови 4 и 5 код слепих мишева. Прву изолацију вируса из слепог миша у Европи објавио је Милан Николић у Пастеровом заводу у Новом Саду (1956). Инкубација код људи траје од четири дана до више година, али најчешће 20–60 дана. Код животиња, уз мање разлике, време инкубације слично је као и код људи. Код паса, вукова, лисица и мачака траје обично четири недеље, код оваца и коза три, код свиња две недеље, а код говеда и коња од два до четири месеца. Клиничка слика и код људи и животиња може бити фуриозна и паралитичка, ток болести је кратак (неколико дана до две недеље, уз мере артефицијелног одржавања и дуже). Од дијагностичких тестова користе се, на првом месту, имунофлуоресцентна микроскопија или обична светлосна микроскопија (уз знатно мању поузданост) за налаз Негријевих тела. Уколико је потребно да се вирус изолује из достављеног материјала, користи се биолошки оглед на мишевима, а у новије време и изолација на култури ћелија. Референтна установа за б. у Србији је Пастеров завод у Новом Саду. У Србији у XIX в. ситуација је била крајње озбиљна у погледу б., што најбоље показује чињеница да је тек основано Санитетско одељење Министарства унутрашњих дела издало прво упутство Поученије о беснилу (1839). У њему је дат опис б. код паса, као и мере које су биле потребне у спречавању његове појаве. Први Пастеров завод у Србији основан је у Нишу (1900) са задатком производње вакцина и вакцинације људи против б. и вариоле. Због тога што је после I светског рата умирао велики број људи од б., 1921. основан је и Пастеров завод у Новом Саду под руководством Адолфа Хемпта. У Југославији је урбано б. од 1946. до 1977. утврђено у 11.554 животиње, а умре 371 човек. Последња два случаја била су на Косову и Метохији (1980). Почев од 1947. пси су се обавезно вакцинисали једном годишње Хемптовом вакцином, све до 1981. када је замењена савременијом живом вакцином Rabicel® Ветеринарског завода из Земуна. Данас је дозвољена употреба само инактивисаних вакцина за превентивну вакцинацију паса и мачака, каква је домаћа вакцина Rabivet®. Превентивно се вакцинишу и говеда, овце и коњи који су на даноноћној испаши. Од 70-их година, како је урбано б. искорењено, почело је да се шири силватично, нова мутација вируса адаптираног на лисице, настала у Пољској (1939). Први оглед пероралне вакцинације лисица у Србији извео је Војислав Јовановић у сарадњи с Пастеровим заводом и Ловачким савезом Војводине (1999) на Делиблатској пешчари, а од краја 2010. почео је програм вакцинације лисица из авиона по територији целе Србије. Здравствено просвећивање становништва је најважнија мера борбе против заразних болести, а најважнији допринос познавању б. дали су Радован Павловић, који је снимио дугометражни документарни филм Беснило (1977) и Мирко Шинковић који је снимио филм Беснило пса (2001).

ЛИТЕРАТУРА: М. Николић, Беснило човека и животиња, Н. Сад 1955; Д. Ерцеговац, Беснило, патогенеза и профилакса, Бг 1987; С. Цветнић, Бјесноћа, Зг 1989.

Радован Павловић; Душан Лалошевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)