БЕЗДИН

БЕЗДИН, српски манастир у Румунији крај обале Мориша и речице Бездна. Претпоставка је да се налази на месту манастира Исоу, који су срушили Татари 1241. Спомињан је и као манастир Мунаре, од почетка XIII в. у поседу властелинских породица Белмужевића, Јакшића, Цреповића, Овчаревића. Дуго прњавор овог манастира, Мунара је данас село с новом капелом. Усмено предање сведочи да су главни ктитори Б. властелини Јакшићи, али је на страницама Псалтира Божидара Вуковића из 1520. записано да су манастир почели правити 1539. архимандрит Јоасаф Милутиновић и сва „братија и христијани". Манастирски комплекс је дограђиван у XVIII в. Важан догађај био је долазак избеглих калуђера манастира Винча код Београда, којима је темишварски епископ дозволио да се населе у Б. На чело спојених братстава дошао је предузимљиви винчански игуман Теодосије Веселиновић, а донета чудотворна икона Богородице Винчанске добила је и епитет Бездинска. Изглед манастира бележе графичке ведуте из XVIII в., попут цртежа из бечког Дворског архива или на бакрорезу Богородице Бездинске Јохана Кристофора Винклера 1762. Садашњи храм Ваведења Богородице саграђен је почетком XVI в., подсећањем на средњовековно градитељство, са кубетом изнад наоса и три истурена простора олтарске и бочних апсида. Због доброг градивног материјала одустало се од изградње нове цркве. Дограђен је висок звонички торањ на западном прочељу, са припратом и малим хорским простором у духу новог начина појања. На западној фасади додати су декоративни пиластри, округли прозорски отвор, волуте и вазе, наглашени кровни венци целог здања. Исти знаци барокизације нашли су се и на декоративним капама кубета и торња. Тролисни, триконхални концепт у основи је сачуван, иако је храм био захваћен плимом модернизације и барокизације. Поступно су дограђивани и у XIX в. простори за живот монаха. Осим са западне, храм је с три стране обухваћен конацима, у чијем источном делу су трпезарија и зимска капела. Прилагођавања су захватила и унутрашњост храма, мобилијар и сликарство. Фреске из 1592. видне су само у неколико сачуваних детаља. Нови живопис из 40-их година XVIII в. пратио је тематски распоред пређашњег, па и наглашеност маријанске тематике с обзиром на то да је црква посвећена Богородици. Мајстор Андреј Андрејевић измицао је ликовном језику традиционализма, док је извођач додатних партија у западном делу храма 1781. Михаило Букуровић био следбеник Стефана Тенецког, припадника раног барока и аутора иконостаса из 1753. Манастирско братство је већ после 50 година одлучило да се постави нов иконостас. Новосадски скулптор Аксентије Марковић припремио је дрворезбарене носаче икона, који су се разлили преко певница на тронове. Иконе је завршио 1802. ђак бечке Академије Јаков Орфелин, делимично усаглашавајући садржај са зидним сликарством, а стилски у знаку зрелог барока. У манастирској капели академски сликар Франц Гостинчар урадио је 1887. сликану декорацију. Портретима арадских и темишварских епископа, као и с неколико икона, ризницу манастира је обогатио 1921. и 1922. сликар Стеван Алексић.

ЛИТЕРАТУРА: И. Зеремски, Српски манастири у Банату, Ср. Карловци 1907; С. Бугарски, Српско православље у Румунији, Темишвар – Бг – Н. Сад 1995; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997; Српски манастири у Банату, Бг – Н. Сад 2000; Л. Шелмић, Српско зидно сликарство XVIII века, Н. Сад 2004; Љ. Стошић, Српска уметност 1690–1740, Бг 2006.

Миодраг Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)