БЛАГВА

БЛАГВА (Amanita caesarea), врста гљиве, печурка, из рода пупавки. У Србији је позната и под другим именима, најчешће као кнегиња, кнега, јајчара, цезарка, као и под различитим локалним називима. У младости је обавијена белом кожастом опном и подсећа на јаје које касније пуца и из њега израста печурка црвенонаранџасте боје висине око 15 цм. Шешир је у младости полулоптаст, а касније се сасвим отвори и може нарасти до 8–15 (20) цм у пречнику. Дршка и листићи испод шешира су светложуте боје, док распукнути делови првобитне врећице из које израста остају бели. На дршци се налази опнаст, ребраст прстен жуте боје. Микоризна је врста и живи у симбиози са храстовима али и са другим листопадним дрвећем. Распрострањена је углавном у јужној Европи и северној Африци, мада је налажена и у Кини и Мексику. У пределима северно од Алпа најчешће се налази дуж траса старих римских путева, па се сматра да су римске легије допринеле њеном ширењу. Расте широм Србије, највише у централним и јужним крајевима али није превише честа. У Војводини је нешто ређа, углавном на Фрушкој гори. Појављује се у периоду од јуна до октобра. Сматра се да је у одређеној мери угрожена врста па се налази на црвеним листама гљива у више земаља Европе као и у Србији. Позната је од античких времена као одлична јестива деликатесна гљива. Из Србије се извози на инострана, углавном западноевропска тржишта, а ретко се може наћи и на пијацама. Може се помешати са донекле сличном отровном гљивом мухаром (Amanita muscaria (L.) Lam.), печурком такође црвене, али више кармин боје, која има белу дршку и беле листиће са доње стране шешира, као и беле остатке овоја (крпице) на горњој страни шешира.

ЛИТЕРАТУРА: И. Фохт, Гљиве Југославије, Бг 1979: И. Хаџић, Ј. Вукојевић, Илустровани речник света гљива, Бг 2008.

Борис Иванчевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)