БЕЧЕЈ

БЕЧЕЈ, град у Потисју, на источној периферији Бачке. Већи део насеља налази се на бачкој дилувијалној тераси, која је за 3–5 м виша од алувијалне равни Тисе. Овде је раван широка око 500 м. Нови делови насеља изграђени су и на нижем геоморфолошком члану који од високих вода Тисе брани насип. Кроз Б. се протеже такозвани Потиски пут, који почиње у Новом Саду, до реке Тисе доспева у Б. и даље се протеже кроз неколико потиских градова до Солнока у Мађарској. Овде се формирала значајна раскрсница путева, од којих су најзначајнији они који су управљени ка Сомбору, Бачкој Тополи и Зрењанину. Јужно од града налази се стари скелски прелаз преко реке, а од 1977. саобраћај се одвија круном бране, која преграђује Тису код Новог Бечеја. Железничка пруга од Б. до Хоргоша изграђена је 1889, до Новог Сада 1899, а до Сомбора 1907. Данас возови саобраћају само ка Новом Саду. За саобраћајни значај града важни су пловна река Тиса и канал Дунав–Тиса–Дунав.

Подаци из 1238. и 1377. помињу тврђаву и пристаниште, а описи јасно сведоче да се ради о овом месту. Тврђава је била на малом острву нешто ниже од савременог насеља. После ратова Аустрије и Турске с краја XVII в. мировним уговором у Сремским Карловцима 1699. одређено је да бечејска тврђава буде порушена. То је у Потисју било најзначајније погранично насеље с посадом од 300 граничара. Први назив био је Шанац Бечеј, а од 1774. мења се у Стари Бечеј. После припајања Баната Аустрији, 1751. укинута је Потиска војна граница, а на њеном месту формиран је Потиски крунски диштрикт са седиштем у Б. Административним реформама из 1849. Б. постаје средиште среза. Сада је средиште општине површине 487 км², у којој је (у пет насеља) 2002. живело 40.987 лица, од којих 62,9 % у Б. У почетку је било српско насеље, а од 1787. почиње насељавање Мађара, који су данас већинско становништво са 45,5%, док Срби чине 43,4% популације.

Првобитно су привредну базу града чинили пољопривреда и извоз пољопривредних производа, а пре свега жита. Најстарија индустријска предузећа били су млинови, почетком XX в. изграђена је пивара, а између два светска рата кланица и ткачница. Највећи број савремених фабрика изграђен је после II светског рата (млин с пекаром, фабрика конзерви, пивара, кланица живине, фабрика за прераду соје, фабрика машинских делова, фабрике текстила, конфекције, намештаја, сувог леда и штампарија). Највећи број фабрика смештен је у пространој индустријској зони на северној периферији насеља. Индустријски радници чине 33,1% активног становништва. Стара традиција аграрне производње није прекинута и та занимања ангажују 26,6% активног становништва. Поред свих општинских служби овде се налазе три средње школе, музеј, галерија, архив, радио-станица, центар за културу, здравствени центар и јодна бања.

Насеље има доста сложену морфолошку структуру, на којој се разликују старији делови, грађени уз границу два геоморфолошка члана. У том делу се налази и центар, који има физиономију старе вароши. У западној половини насеља, која је новија, стриктније су примењивани принципи планске градње. У најмлађем делу насеља, грађеном на инундационој равни Тисе, поред стамбених налазе се и рекреативни објекти, као што су велики спортски центар и хотел.

Слободан Ћурчић

О насељености подручја Б. сведочи читав низ археолошких налазишта из праисторије, антике, као и раздобља Сеобе народа. Средњовековно насеље, иако знатно старије, први пут се помиње 1238. у даровници угарског краља Беле IV. На локaлитету Перлек археолошки су потврђени остаци насеља из X‒XII в. са четвороугаоним кућама скромних димензија и материјалом који одговара Белобрдској културној групи. Млађе насеље XIV‒XV в. имало је нешто боље грађене куће и богатији инвентар. Утврђење у Б. гради се почетком XIV в. Током XV в. било је у поседу српских деспота, а потом је припало Ј. Хуњадију. Турци су га запосели у јесен 1551. и држали све до 1688. У том раздобљу уз утврђење се шири насеобина руралног типа, која је према турском попису из 1561. имала само осам кућа. После ослобођења од Турака Б. постаје граничарско насеље. Почетом XVIII в. имало је 60 кућа, али је интензивним досељавањима број становника брзо растао. Средњовековно утврђење налазило се на ади Тисе. Већим делом уништила га је речна ерозија. Било је неправилне полигоналне основе са четири правоугаоне куле на главним угловима. Припадало је типу малих утврда, које су на подручју Јужне Угарске грађене током XIV и делом XV в., пре појаве опсадних топова. Према одредбама карловачког мира бечејско утврђење је разорено 1701.

Марко Поповић

Храм Св. Георгија саграђен је између 1852. и 1858, а пројектанти су били Андрија Шмаус и Јован Сомборац. Остварили су монументалне облике здања с три звоничка торња и свечаним портиком са четири античка стуба на западном прочељу, који посебно наглашавају неокласицистичку стилску концепцију. Конструкцију олтарске преграде дали су уметници из Беча, Кистнер и позлатар Јараи. Осликавање је изводио Урош Предић (1886−1893), искористивши делимично своје нереализоване нацрте за нову цркву у Смедереву. Слично полемици поводом икона за нишку Саборну цркву Ђорђа Крстића, његове иконе биле су предмет велике јавне теолошко-естетичке расправе – да ли су својим натурализмом и узорима у европском сликарству одговарале учењу српског православља.

Миодраг Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, Војводина, I, Н. Сад 1939; Ч. Потпарић, Из прошлости Бечеја, Бечеј 1955; Н. Царић, Општина Бечеј – географска монографија, Н. Сад 1984; Н. Станојев, Средњовековна насеља у Војводини, Н. Сад 1996; М. Јовановић, Урош Предић, Н. Сад 1998; Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Бг 2007; С. Ћурчић, Насеља Бачке – географске карактеристике, Н. Сад 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)