БИХАЋ

БИХАЋ, град у Федерацији БиХ, у западном дијелу Босанске Крајине, у проширењу долине ријеке Уне – Бихаћком пољу. Источно је планина Грмеч, а западно Пљешевица. На раскрсници је важних путева који повезују јадранску обалу с Панонском низијом, од којих су назначајнији пут Сплит–Карловац–Загреб и жељезничка пруга Сплит, односно Шибеник–Книн–Б.–Суња, гдје се рачва ка Загребу и Новској. Важни су и путеви долином Уне ка Посавини и преко Босанског Петровца и Кључа, ка долини Врбаса код Јајца. Центар је општине површине 689 км², у чијих је 48 насеља 1991. живјело 70.896 становника. Град је формиран на раскрсници путева, дуж којих се ширио, те је основа неправилног облика с радијалним и мрежастим распоредом улица. Словени су населили бихаћки крај између 602. и 614. и били су под сталним ударом разних освајача: Франака, Византије, Венеције, Турака. Први пут се помиње 1260. као најважније утврђење Поуња. Иако је Босна пала под турску власт 1463, Бихаћка тврђава се одржала све до 1592. Од тада па све до 1878. био је значајан административни, занатски, трговачки и војни центар под турском управом. Године 1860. добио је пошту, 1867. телеграф и трговачки суд, а у граду је било више ханова. Одлуком Берлинског конгреса (1878) потпао је под власт Аустроугарске, која је трајала све до завршетка I свјетског рата (1918). У Југославији град је задржао функције привредног, управног, трговачког, просвјетног и здравственог центра западног дијела Босанске Крајине. Оживљавању привредног развоја значајно је допринијела изградња жељезничке пруге од Босанске Крупе до Б. (1924), кад отпочињу експлоатација индустријског камена бихацита, рад 13 мањих пилана и кожарско-прерађивачки погон. Пруга је 1948. продужена до Книна, чиме су луке у Сплиту и Шибенику добиле још једну жељезничку везу са залеђем (Унска пруга, електрификована 1987). Уочи II свјетског рата у граду је дјеловало више културно-просвјетних друштава, основаних на вјерској и националној основи. Априла мјесеца 1941. град су окупирали Нијемци и у њему формирали усташку власт, одговорну за погубљење 12.000 житеља града и околних села, највише Срба, а мање Јевреја и Рома. Б. и његову околину ослободили су партизани новембра 1942. и основали Бихаћку републику. Овдје је 26. и 27. XI 1942. одржано Прво засједање АВНОЈ-а. Период од 1945. до грађанског рата у БиХ 1992. обиљежен је привредним, углавном индустријским развојем и порастом становништва. Главни носиоци индустријског развоја били су: текстилни комбинати, погон жељезаре из Зенице, хемијска и прехрамбена индустрија и др. У тим погонима било је запослено око 9.000 радника. У граду је било 12 основних, шест средњих и једна нижа (музичка) школа. Претече данашњег Универзитета биле су Виша техничка и Виша економска школа. Уочи грађанског рата, према попису 1991, у Б. је било 45.553 становника, од којих 60,2% Муслимана, 18% Срба и 10,5% Хрвата. Током грађанског рата (1992–1995) извршено је етничко чишћење и хомогенизација становништва на вјерској и националној основи. Из тих разлога у општини Б. данас живе искључиво Муслимани (Бошњаци), као и у истоименом граду, у којем живи око 40.000 становника (2007).

Драго Тодић

У епици Б. се помиње често и с богатом атрибуцијом: царска старевина, свој Крајини глава, град, мисто камено, на Поуњу/серхату/богазу, на крајини, камени/од камена, тврди итд. Хришћанске песме га увек помињу као Бишће и Бић, а муслиманске у сва три вида, мада у пуном имену (као Б.) најређе. У Вук III, 42 помињу се још и Бишћанско поље и Бишћанска планина. За Бишће се обично везује хидроним Уна ледена: „Билом Бишћу и Уни леденој" (МХ IV, 37, 41). Оно се у песмама појављује обично у контексту сакупљања муслиманских првака за поход на хришћане (Вук III, 36, 37, 42; VI 49). Муслиманска песма Хасан-паша Предојевић осваја Бихаћ (МХ III, 4) у многоме се подудара с предањем о томе како су Турци освојили Б. (1592) издајом извесног Николе Предојевића који је као награду за то добио наследни пашалук и прозвао се паша Предојевић. У песми је епизода првог сусрета с будућим издајником искоришћена да се нагласи значај геополитичког положаја града. О значају града сведоче и епске титуле његових држалаца – у доба хришћанске власти бан, а под Турцима диздар, капетан, ага. Као место радње или место из којег долазе протагонисти, Б./Бишће се јавља у три типа прича: о женидбама (Женидба Антуна Сењанина, САНУ III, 28; Вук VII, 12; Женидба Ива Сењанина, Вук VII, 11; „Сватовско гробље на Моринама" КХ I, 7 и др.), о историјским догађајима (Бој под Озијом, Вук VII, 36; Бој под Удбином, ЕХ 12; Бериславић бан и Франкопан у боју с Турцима, МХ IX, 1 и др.) и о појединим јунацима – Стојану Јанковићу (ЕХ 8; КХ I, 32; МХ III, 18), Мустајбегу Личком (ЕХ 3; КХ I, 22; МХ IV, 34, 37), Мијату Томићу (МХ VIII, 24) и др. Муслиманске песме у Б. најчешће спомињу аге Попрженовиће, Шејтанагиће, Беширевиће, Муминагиће, Куртагиће и остале, a хришћанске Алагу и Халила без породичног имена (вероватно из истог племићког рода), Фазли-харачлију, Османбеговића и Огојеновића, Белил-агу и многе друге.

Мирјана Детелић

ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", НС, 1953, I; М. Вего, Насеља босанске средњевјековне државе, Сар. 1957; Група аутора, Бихаћ и околина, Бихаћ 1963; В. С. Караџић, Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, Бг 1969; Ј. Марковић, Градови Југославије, Бг 1971; E. Челеби, Путопис. Одломци о југословенским земљама, Сар. 1979; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)