БОЈЕ

БОЈЕ, видни осети као обележја природе и производи људске делатности, који у култури имају некакво симболичко значење и остварују одређену комуникативну функцију. У народној култури б. се придаје одређено симболичко значење, а од посебног значаја су три б. – бела, црна и црвена.

Бело асоцира на светлост и сјај (бели дан – светли дан, обелио је образ – осветлао је образ), а такође и на млеко, сребро, снег. У словенској усменој поезији придев бео је стајаћи епитет и значи „светао", „леп" (нечије лице, грло, рука, тело, град), па чак и „узвишен". У бугарштицама су епитети „лијеп" и „бијел" синонимични. Низ примера говори да је „бео" позитиван квалификатив, а супротно томе је црно, за које се везују зло, опасност, смрт. У народној традицији бело је могло означавати и „запад", али и „југ" (нпр. бели ветар – западни ветар; бело море – јужно море). Топоним Бели град (Београд) може значити „камени град". Пошто се бело схвата и као „чисто", када орач пође на прво орање, везује главу белом марамицом, а у жито се ставља бела сребрна пара, да би ново жито било чисто, тј. без кукоља. Бело се може везивати и за онострани свет и за митолошка бића. Раније су жене у жалости носиле беле мараме, ређе белу одећу. У лику жене у белом представљана је смрт. Многи ноћни сусрети с демонским бићима описани су као сусрети с бићем у људском облику, одевеним у бело. Беле животиње се сматрају особеним у својој врсти и придаје им се посебна улога. Тако је бели вук „цар свих вукова", кућна змија, која се сматра за отелотворење претка, најчешће се замишља као бела змија. Посебну улогу у ритуалима има бели петао. Веза беле б. са оним светом и митолошким бићима произилази из представе да се прозирност може асоцирати с бестелесношћу и празнином.

Од свих б. једино црна има недвосмислену симболику. Она асоцира на мрак и земљу, па се зато најчешће везује за представу о оном свету и оностраним бићима. Веза ноћи и црне б. може се сагледати из начина фарбања пређе у црно. Да би пређа добро примила црну боју, жене у околини Чачка су je спуштале у казан са б. у предвечерје, жмурећи. При томе су говориле: „Прође црна ноћ кроз црно село па се спустила у моје канчело". У црној б. приказују се онај свет (као црна страна: „Че напипаш црну страну..." – умрећеш, у околини Пирота) и многи демони чији се називи понекад и изводе по тој боји: вранић (ђаво), црни ђаво, црна чума, црнац (црни пришт). Животињама црне б. приписивана су демонска обележја: веровало се да се вештица претвара у црну мачку, ђаво у црног пса, вампир у црну кокошку. У неким обредним радњама предвиђено је учешће животиња црне б. Да би се заштитили од чуме, у Ресави су тражени близанци да браздом заокруже село. Орући с два црна вола, изговарали су следеће речи: „Са црним се ограђујемо/ са црним се опкољујемо/ ти нам не смеш доћи...". Посебно магијско значење придавало се биљкама које су у свом називу носиле атрибут црн: црни трн, црни глог, црни оман, црни дуд.

У спектру б. црвена има доминантну улогу. Она може бити и синоним за бојење (црвити -- бојити, црвило -- бојење). Сам назив за ову б. у словенским језицима изведен је на основу употребе црва у бојењу. У култној функцији црвена б. употребљавана је још у палеолиту. Окером је премазивана унутрашњост гробова у којима су сахрањивани покојници у згрченом положају. Тако је на симболичан начин покојник изједначаван с фетусом, тј. умрли су приказивани као они који треба поново да се роде. Од свих б. црвена има највећи интензитет. Своју симболику добија на основу асоцијације с ватром, крвљу, месом и полним органима, а не треба искључити ни некадашњу везу с црвима. У једној српској загонеци ватра се назива „црвенко": „Ђе наш црвенко лежи, онђе никад трава не ниче". У еротским народним песмама мушки полни орган назива се „црвен бан". Црвено се може замењивати с низом б. и нијанси, од жуте до смеђе. Црвену б. може замењивати и злато, које су алхемичари називали „црвена крв". Дихотомија бело–црвено може бити замена за дихотомију необојено–обојено, односно природа–култура. Када се у обредној пракси бело замењује црвеним, то значи промену статуса. Тако у свадбеном обреду млади на ритуалан начин замењују венац и белу мараму црвеном капом, чиме се означава да је постала жена (источна Србија). Црвено се среће и у празничним обредима годишњег циклуса. Прво јаје обојено у црвено (најчешће на Велики четвртак или Велики петак) остављано је да стоји до следећег Ускрса. У неким крајевима при појави олује изношено је из куће и њиме су терани градоносни облаци (тзв. „страшник"). Црвено је присутно и у посмртним обредима. Ако умре мало дете које до тада није опасивано, у источној Србији га опасују појасом од црвеног плетива. У Босни (Рама) када ставе покојника на носила, покрију га црвеним шалом, без обзира на то којег је пола. У околини Горњег Милановца обичај је да се „оброће руке после сахране" (ко је купао покојника а није оброћио руке, од њега се не узима семе на зајам). Пошто се сматрало да покојници (преци) утичу на родност и плодност земље која се обрађује, црвено добија место и у обредној пракси везаној за орање и жетву. У Босни при првом годишњем орању завију волу црвену свилу око рога. Познат је и обичај да се по завршетку жетве остави један крајичак њиве непожњевен, па се онда то жито увеже црвеним концем или се сплетено и увезано црвеном пантљиком носи кући и чува до наредне жетве (тзв. божја брада). Црвено је и једно од препознатљивих обележја демонских бића (ђаво има црвену капицу, вештица црвене зубе). Чест је обичај да се одојчету везује црвен кончић на руку као облик заштите од урока или других злих утицаја. У оваквим приликама црвено треба да прикаже како дете припада „оностраном свету", па да на тај начин неутралише супротност људско–нељудско и да онемогући утицај демонских бића на њега.

Зелена је везана за биљни свет (зелено лишће, зелена трава), када је он још једар и у развоју, па се на метафоричан начин њоме означава и млад, незрео, неискусан човек. То је најчешће и атрибут отвореног, „дивљег" простора, где се у народним бајањима тера нечиста сила („Иди у гору зелену!"). Зелено је и атрибут који се везује за демонска бића, ђавола, вештицу, вилу, змаја. У примерима зелени коњ, зелени вук, зелени соко, зелени мач, епитет зелен означава сивкасту а не зелену боју и он има симболичку функцију указивања на силовитост и одважност онога што одређује.

Плава б. у словенским језицима носила је ознаку *sinь и њоме су обележаване нијансе од светлоплаве до црне. Због јаких негативних конотација овог назива (који је био епитет хтонског и демонског света) замењен је називом „модар". Пошто тај назив означава б. убоја, промрзлина и болесничког изгледа лица, уведена је нова ознака – плав, која означава и плаво и жуто. Предмети плаве б. (платно, ђинђуве) употребљавају се код Бошњака као облик заштите детета од урока и других злих утицаја.

Жуто је б. зрелог класја и вегетације која се суши и нестаје, као и б. коже покојника, због чега ова б. може асоцирати на онострани свет. Жута б. злата, које не тамни и не мења своје особине, такође се везује за онострани свет. У неким случајевима црвено и жуто могу се међусобно замењивати.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, О зеленом коњу. Нови лингвистички огледи, Бг 1995; Љ. Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Ниш–Бг 1996; Кодови словенских култура. Боје, 2001, 6.

Љубинко Раденковић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)