БАЈРОНИЗАМ

БАЈРОНИЗАМ, скуп особина у српској књижевности, настао под утицајем дјела енглеског књижевника Џ. Г. Бајрона, једне од средишњих личности европског романтизма. Први пријеводи његове поезије на српски датирају из 1831. (ЛМС), aли је уочљива суздржљивост према њој у домаћој традицији. Тек с романтичарима почиње да се узима као образац, прије свега носилац прометејске побуне против националног ропства и угњетавања, те у извјесним мотивима (побуњеник) и пјесничкој техници. С његовим дјелом био је упознат П. П. Његош, у поемама Б. Радичевића (Безимена, Хајдуков гроб, Ђачки растанак) препознаје се његов утицај, те у роману Два идола Б. Атанацковића и писмима М. Стојадиновић Српкиње. Бајронов утицај кулминира у млађој генерацији пјесника (Ђ. Јакшић, А. Поповић Зуб, Л. Костић), посебно у романтичарској поеми, у концепцији романтичарског јунака, усамљеника и у одбацивању грађанских конвенција и европског поретка. Током српске модерне појачано је интересовање за Бајронову сатанистичку поезију.

ЛИТЕРАТУРА: И. М. Петровић, Лорд Бајрон код Југословена, Бг–Пожаревац 1989; С. Кабиљо-Шутић (ур.), Бајрон и бајронизам у југословенским књижевностима, Бг–Пожаревац 1991.

Душан Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)