БУКВА

БУКВА (Fagus), род листопадног дрвећа из породице Fagaceae*.* Достиже висину од 45 м, прсни пречник до 2 м, старост и преко 300 година. Крошња је широко разведена, дебло неправилно разгранато, глатке, светлосиве коре, која је ретко код неких популација испуцала као код храстова (варијетет quercoides). Пупољци су наизменични, светлосмеђи, дугачки, вретенасти и зашиљени. Листови су наспрамни, прости, по ободу цели са ситним трепљама, ретко плитко назубљени (варијетет foliodentata), широко ланцетасти, дугачки 5--15 цм, широки 3--10 цм, са 6--12 парова нерава. Цветови су одвојени на истом стаблу. Мушки цветови су у округластим висећим ресама на дугачким гранама, са истуреним прашницима, а женски у пару на краћим гранама са истуреним тучковима. Цвета непосредно по листању. Опрашује се ветром. Плод је орашица, 2--3 обавијене длакавом купулом, која пуца на четири дела. Расејава се птицама и глодарима. Род Fagus обухвата девет врста, које су раширене у умереном појасу северне хемисфере, с највећим бројем врста у Кини и Јапану. У Европи и на Балканском полуострву заступљене су две врсте: европска б (F. sylvatica) и источна б. (F. orientalis). Међутим, П. Черњавски, В. Мишић, Б. Јовановић и др. сматрају да у централним и источним деловима Балканског полуострва расте и трећа врста, балканска или мезијска б. (F. moesiаca), док руски ботаничари издвајају и четврту врсту у Европи F. taurica на Криму. Према оваквим таксономским схватањима у Србији поуздано расту F. sylvatica у западним и F. moesiaca у централним и источним деловима територије, а постоје подаци да се и F. orientalis налази локализовано на Мирочу.

Б. у Србији гради чисте и мешовите шумске заједнице на скоро свим планинама на различитим типовима геолошке подлоге од брдских до субалпијских региона. Припадају тамном типу листопадних шума. Синтаксономски припадају разреду евросибирских листопадних шума (Querco-Fagetea), реду шума б. (Fagetalia sylvaticae), подреду шума мезијске б. (Fagetalia moesiacae) и свези мезијских шума б. (Fagеnion moesiacae) сa неколико подсвеза: а) брдске шуме б. (подсвеза: Fagenion moesiacae submontanum) се налазе на хладнијим и влажнијим местима (северно експониране увале и долине потока) у појасу храстових шума, између (40) 250--600 (1.000) м н.в.; б) планинске шуме б. (подсвеза: Fagenion moesiacae montanum), образују широк вегетацијски појас од (500) 800--1.200 (1.400) м, на свим експозицијама. Оне на кречњацима су флористички богатије него на силикатним подлогама, нарочито у погледу пролећне флоре приземних биљака; в) мешовите шуме б. и јеле (подсвеза: Abieti-Fagenion moesiacae) заузимају прелазну зону између појаса планинске шуме б. и појаса смрчевих шума. У Србији су ове шуме заступљене на скоро свим планинама вишим од 1.000 м.; г) субалпијске шуме б. (подсвеза: Fagenion moesiacae subalpinum) развијене су на горњој граници распрострањења б., најчешће између 1.300 и 1.800 м н.в., а на Динарским планинама чине и горњу шумску границу; д) шуме б. и црног граба (подсвеза: Ostryo-Fagenion moesiacae) распрострањене су у региону брдске и планинске б. у западној и југозападној Србији и Метохији, обично на странама кањона и клисура; ђ) шуме б. и мечје леске (подсвеза: Corylo colurnae-Fagenion moesiacum) у источној и југоисточној Србији, на надморским висинама између 700 и 1.200 м, на земљиштима на кречњаку; е) ацидофилне шуме бекице и б. (подсвеза: Luzulo-Fagenion moesiacae) јављају се на киселим земљиштима на силикатној геолошкој подлози. Очуване и старе букове шуме прашумског типа у Србији заштићене су у оквиру шест резервата на укупној површини од 185,66 ха: „Винатовача" и „Бусовата" на Бељаници и „Фељешана" на Кучају у североисточној Србији, „Данилова коса" на планини Борањи код Крупња у северозападној Србији, „Голема река" на Старој планини у источној Србији и „Кукавица" на истоименој планини у централној Србији. Старост букових стабала у овим резерватима је процењена између 150 и 300 година, висине између 40 и 45 м, док су прсни пречници већи од 1 м.

Б. је доминантна у шумском фонду Србије, а у чистим и мешовитим састојинама учествује са преко 60% у укупној дрвној запремини. Површина букових шума износи 599.486 ха, од чега је у државном власништву 372.599,51 ха (62%). Дрво б. -- буковина широко се употребљава у високоградњи и нискоградњи, а импрегнирано дрво у хидроградњи, као рудничко дрво, шперовано и ламелно у авиоиндустрији, затим у изради степеништа, прагова, паркета, фурнира, буради, кућних предмета и пољског оруђа и машина, дрвене обуће, кундака, играчака, спортских реквизита, итд. Често се користи за прављење ћумура, а веома је цењено дрво за огрев.

В. В. Исајев; В. Стевановић

Б. се користи у народном грађевинарству и дрводељству (бука, буква: „бадањ, дрвена цев која из јаза доводи воду на воденични точак"; буквара: „извор са стублином" итд.). Буковицом, буковим жиром, не само да су храњене свиње, него је од ње добијано и уље (грч. назив овог дрвета fhgov", одакле и лат. fagus, изведен из грч. favgein*:* јести). Према казивању Срба граничара, виле се рађају лети на буковој гранчици, кад сунце сија и киша ромиња у складу са веровањем да се митолошка бића рађају или жене када у исто време греје сунце и пада киша, те их мајка повије у зелено лишће (исто и у народној песми: „А мене вилу од горе/ Мене је гора родила/ У зелен листак повила,/ Јутрења роса падала,/ Мене је вилу дојила", Драгољуб II/20, 1868). У одређеној б. живе андре или самовиле, које сурово кажњавају људе ако је посеку (јужна Србија). Здухачи (стухе), поред осталог, у међусобној борби користе израслине с букових стабала или читаво дрво, које ишчупају из земље. Б. нема значајнију улогу у обредној пракси Срба. У Босни се, осим храста, за бадњак узима и б. У Црној Гори, на Спасовдан, зеленом буковом граном (ако нема лескове) прекрштавају свако жито у пољу. У околини Ниша на Ђурђевдан пре сванућа доносе у кућу букову гранчицу. У народној приповеци ђаволи живе у шупљој б. Термином б. означаван је и писани знак за глас у речи, одакле и буквар, буквица (стара германска позајмица bouh: књига, јер су рани записи урезивани на буковим дашчицама). Од назива буковица, букова шума, изведени су многобројни називи места (области, планине, села). У фигуративном значењу б. представља синоним за глупог човека („Па шта ће му де кад је б., па не зна ништа").

Љ. Раденковић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Симоновић, Ботанички речник, Бг 1959; М. Јанковић, „Fagus", у: М. Сарић (ур.), Флора СР Србије, 2, Бг 1970; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Бг 1994; М. Сарић (ур.), Вегетација Србије. 2, Шумске заједнице. 1, Бг 1997; D. Gömöry и др., „Genetic differentiation and phylogeny of beech on the Balcan peninsula", Journal of Evolutionary Biology, 1999, 12; З. Томић, Шумарска фитоценологија, Бг 2004; Љ. Стојановић, Буква (Fagus moesiaca (Domin, Maly) Czeczott.) у Србији, Бг 2005; Д. Остојић и др., „Букови резервати прашумског типа у Србији", Зборник радова III конгреса еколога Македоније са међународним учешћем, Струга 2007.