БЈЕЛОПАВЛИЋИ

БЈЕЛОПАВЛИЋИ, крај у Црној Гори, у долини доње Зете, назван по племену Бјелопавлића, једном од највећих у Црној Гори. Простире се од извора Глава Зете до ушћа Зете у Морачу. Централно место и општинско средиште је Даниловград. У турско време центар Б. било је утврђење Спуж, саграђен на узвишењу високом око 120 м. Кроз Б. воде магистрални пут и железничка пруга Подгорица–Никшић. Има веома плодну равницу са свим условима за земљорадњу, али се недовољно користи. Клима је субмедитеранска, лета су веома топла, а Спуж има највише јулске температуре у Црној Гори.

Милутин Љешевић

Б., као једно од најбројнијих црногорских племена, припадају области Брда. Насељавају северни део зетске долине с обе стране реке. Племенско име представља патроним изведен од имена легендарног претка Бијелог Павла, наводно сина Леке Дукађина. Насеља се налазе у равни око Зете и на њеним источним странама, а северни део је ретко насељен планински предео с летњим стаништима – катунима. До средине XIX в. било је обрнуто – због несигурности у турско време долина је била готово пуста, а становништво се било повукло у планине и бавило се сточарством. Долина Зете је релативно плодна, с благом климом. Земљорадња и воћарство добијају примат са спуштањем становништва у низију. Б. се на северу граниче с Никшићком жупом, на истоку с племенима Ровца и Пипери, на југу с племеном Загарач, а на југоистоку с Пјешивцима. Територија захвата 25 км у правцу исток–запад и скоро исто толико у правцу север–југ. Подељена је према пет великих братстава у саставу Б. на Вражегрмце, Павковиће, Петрушиновиће, Брајовиће и Мартиниће. Шести део, Косовски Луг, с десне стране Зете, нема назив према братству, а насељавају га Петрушиновићи и Павковићи. Године 1921. забележено је 66 села без заселака, а градски центар је Даниловград. Према статистичким подацима из 1920, племе је бројало 2.665 домова и 14.000 припадника. На територији племена налазе се манастири Острог и Ждребаник. Међу припадницима племена препознаје се више слојева – малобројни старинци Лужани, Дукађинци или Б. у ужем смислу (око три четвртине данашњих припадника племена) и каснији досељеници с разних страна. Према предању, на овој територији је пре Б. и Лужана живео стари народ Шпањи. Претпоставка је да су они били старо романизовано, вероватно илирско становништво, да су се Лужани, старо словенско племе које је ту стигло још у време сеобе, с њима измешали, а да су Дукађинци дошли у XIII в. и потиснули или асимиловали затечено становништво. Сами Дукађинци нису тако компактни како њихово предање казује. Један део племена, познат и као Бубићи су Хоти, који су дошли у XV в. и населили Вражегрмце, проређене борбама с Турцима. Они су прихватили предање о пореклу и досељавању од Дукађинаца. Дукађинци су наметнули већини старинаца и досељеника своју славу, тако да највећи број братстава Б. слави Св. Петку. Чврсто уверење у заједничко порекло од Бијелог Павла које су од Дукађинаца примила и друга братства и заједничка слава чине ово племе још компактнијим и међусобно солидарнијим у односу на друга племена.

Младена Прелић

У дубровачким изворима Б. се помињу 1411. и 1444. као пљачкашкa дружинa која напада дубровачке трговце; 1455. као катун у Горњој Зети, где су имали представника свог катуна у „Зетском збору" у којем су се доносиле одлуке и вршило суђење. После слома деспотове власти Стефан Црнојевић је посео Горњу Зету захваљујући сагласности Б., Пјешиваца, Малношића и Лужана. Један део Б. се налазио на територији Косача. После пада тих области под турску власт (после 1463) уписани су 1477. у Херцеговачки дефтер као Дио нахије Зета зове се такођер Белопавлићи. Имали су четири катуна. Војвода Радослав налазио се на челу целе нахије и једног катуна од 44 куће. Старешина катуна од 33 куће био је Станиша, син Радеље, док је Богдан, син Угљеше, био старешина катуна од 55 домова. Највећи катун од 67 домова имао је старешину сина Николина, а унука Павлова. Све наведене старешине катуна, изузев Богдана могу се довести у везу с потомцима Бијелог Павла, који је био родоначелник Б. и који се помиње у разним варијантама племенске организације. Катуни су постали окосница доцнијих племена. Нахија Б. уписана је 1485. у дефтер Скадарског санџака. Тада је потчињена кази Подгорици и припала хасу санџак-бега са селима: Мартинићи (25 кућа), Вражегрмце (29) и Видовићи (95), која су бројала око 159 домаћинстава и приходом од 1.950 аспри. Појединци су током XV в. имали пословне везе с Которанима. Б. су имали филурџијски статус и плаћали 50 акчи по кући. По дефтеру из 1570. имали су шест села, а Вражегрмци су уписани као посебна нахија. Б. су заокружили своју територију тек крајем XVI в. Тада су имали двојицу војвода. Турска власт је почетком XVII в. настојала да сузи племенску самоуправу, на шта су реаговала брдска племена, међу првима Б., и у пролеће 1611. били су први на удару турских снага и осетили сву жестину турске одмазде. Овај пораз није их поколебао да се и у каснијем периоду снажно боре против турске власти у очувању племенске самоуправе.

Марица Маловић Ђукић

До XVII в. историјски подаци су непотпуни. Нешто више се очувало у предању. Посредно се закључује да су се још током XVI в. борили с Турцима и да су разорили Спуж, који су Турци основали почетком XVI в. и обновили крајем XVII в. Крајем XVI в. учествовали су у великом устанку против Турака. Борбе су трајале и почетком XVII в. Турска војска два пута их је озбиљно напала: 1612. Мехмед-паша, кад је одбијен од Црне Горе, изненада напада Б., који доста страдају, али затим успевају да се освете; 1613. одбијају напад Арслан Паше на Косовом Лугу. Б. су потпадали под турску војну команду у Подгорици. Отргнувши се од турске власти, пљачкају градове, села и караване. Многи су се тако обогатили. У Кандијском рату (1645–1649) били су против Турака уз Млетке. Република је давала главарима плату да се придруже. За Б. је много значио долазак у Острог владике Василија Јовановића, који се склонио од унијаћења Млетака. Обновио је црквицу и манастир у Острогу. Посвећен је после смрти 1671. Игумани су од тада обично из Б. и имају знатан утицај на племе и околину. Манастир постаје центар отпора Турцима. У Великом рату Аустрије и Млетачке против Турске, брђанска племена опет устају на страни Млетака. Б. се, ради заједничког отпора Турцима, мире с Кучима, Дробњацима и другима с којима су до тада били у непријатељству. У почетку рата Турци губе битке и повлаче се, али затим успевају да поврате територије и обнове власт. Сулејман-паша 1692. заузима Цетиње. Велики број Б. се тада исељава у Србију, предвођен војводом Савом Марковићем Млатишумом. Турци осигуравају власт јаким војним посадама у Спужу и Никшићу. То отежава живот Б. Они се концентришу на борбу против Спужа. Тридесет ага из Спужа добија агалуке на територијама Б. На позив руског изасланика Милорадовића, устали су 1711. с другим племенима и напали Никшић, Спуж и Подгорицу, али без успеха. Турци шаљу казнену експедицију предвођену Нуман Пашом Ћуприлићем. Тада највише страдају Вражегрмци. Тешке борбе воде се и у време Шћепана Малог. Године 1768. два везира, босански и урумлијски, са седам паша, пошли су на Црну Гору. Шћепан Мали се обратио за помоћ Б., које је предводио игуман Острога Јосиф Бошковић. На Планиници према Никшићу дошло је до боја који су Б. изгубили. Турци су похарали Б. Опет су најгоре прошли Вражегрмци. То је запамћено у племену као Веља војна. Многи Б. су се тада иселили у Санџак.

Турци су почели над Б. да чине велика насиља. Б. су се одупирaли, a када су Аустрија и Русија заратиле с Турском 1788, одмах су се придружили на страни Руса. Идуће године с осталим племенима нападају Спуж и Никшић. Тада је разорена Требјеса, јако насеље у Никшићком пољу, а Требјешани су прешли у Б., а оданде у Ускоке. Махмут-паша шаље 12.000 војника на Б., али су их ови поразили у Косовом Лугу. Махмут-паша 1796. из освете удара с јаком војском на Пипере и Б. Бој се водио у Мартинићима, а као помоћ Брђанима дошли су и Црногорци с владиком Петром I. Заједничка борба у којој је рањен Махмут-паша, завршила се победом, а Пипери и Б. добровољно су ушли у састав Црне Горе. Више нису били под Турцима, али су се борили против њих, нарочито против Спужана и у XIX в. Познате су борбе 1832, 1833, 1839. Тешке борбе вођене су и с Омер-пашом Латасом 1852–1853. Коначно су заузели Спуж 1877–1878, а Турци су се раселили у Подгорицу и Скадар.

Младена Прелић

ИЗВОРИ: S. Pulaha, Defteri i regјistrimit të sanxhakut të Skodrës i vitit 1485, Tirane 1974; А. Аличић, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Сар. 1985.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV--XVI вијек), I, Тг 1974; Историја Црне Горе, II/2, Тг 1975; Историја Црне Горе, III/1, Тг 1975; П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Пг 1996; В. Бошковић, Књига завичајна, Бг 2003.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)