БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА

БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА, политичка идеја о уједињењу балканских народа и земаља. Опседала је политичку и интелектуалну елиту на Балкану дуже од два века, налазећи одраз у практичној политици. У том дугом времену мисао о сарадњи балканских народа добијала је различите облике, варијанте, територијалне оквире и садржаје. У деценијама турске власти сматрана је могућим решењем Источног питања (А. Чарториски, Л. Кошут, кнез Михаило Обреновић и др.). Политичари грађанске и националне оријентације (М. Полит Десанчић, С. Милетић) у Б. ф. су видели начин задовољења политичких, националних и економских интереса балканских народа, до којег се може доћи без мешања великих сила, поделе Балкана на интересне сфере, доминације и хегемоније једног народа над другим. У годинама постојања националних држава доживљавана је као вид окупљања који мале балканске народе може заштитити од империјалне политике великих сила. Заговорници социјалистичких идеја (С. Марковић, В. Пелагић) пропагирали су стварање федерације балканских социјалистичких република, одбацивали „начело народности" и предност давали „личној слободи" као гаранту свих, па и националних слобода. Идеје о Б. ф. наилазиле су на разумевање и подршку код дела европске демократске јавности (Мацини, Гарибалди, В. Иго и др.). Са њом су рачунале и ванбалканске силе, налазећи властити интерес и могућност организовања осетљивог простора Балкана у случају распада Турског царства, Аустрије или Аустроугарске. Као могуће решење питања опстанка Турске и младотурски режим је обликовао планове о формирању Б. ф. под хегемонијом Цариграда. Револуционарни демократи били су убеђени да се јужнословенско питање не може решити централистички, стварањем „велике" Србије или „велике" Бугарске, него искључиво формирањем Јужнословенске федерације. Представници социјалдемократских странака из свих јужнословенских земаља отворено су истицали да се национално и економско ослобођење народа на југоистоку Европе може остварити једино сабирањем економских снага, уклањањем вештачки постављених граница, остваривањем пуне узајамности и заједништва. На том трагу били су и српски социјалисти (Д. Туцовић), који су се залагали за федерацију самосталних, независних и демократских република, утемељену на једнакости свих балканских народа. У годинама између два светска рата ту идеју је прихватила и додатно развила Балканска комунистичка федерација. После II светског рата идеја Б. ф. нашла је упориште у плановима Ј. Б. Тита и Г. Димитрова.

ЛИТЕРАТУРА: F. Šišić, „Idea dunavske konfederace", у: Bidluov Sbornik, Prag 1928; К. Милутиновић, Три пројекта балканске конфедерације, Бг 1937; „Развој федералистичке мисли код подунавских народа", РВМ, 1955, 4; „Балканска конфедерација и македонско питање", Н. Сад 1958; „Социјалисти о улози Јужних Словена у решавању Источног питања", ГИДБиХ, 1959; С. Цветковић, Напредни омладински покрет у Југославији 1919–1928, Бг 1966; Б. Петрановић, Балканска федерација, Шабац 1990.

Љубодраг Димић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)