БЕЧКИ КОНГРЕС

БЕЧКИ КОНГРЕС, мировни конгрес европских држава, одржан у Бечу од средине септембра 1814. до 9. VI 1815. Сазив конгреса био је предвиђен споразумом који су у Паризу 30. V 1814. склопиле четири велике силе (Русија, Аустрија, Енглеска и Пруска), победнице над Наполеоном I. Конгресу је требало да дају допринос „све силе које су биле ангажоване с једне или с друге стране у тадашњем рату" да би успоставиле у Европи „систем стварне и трајне равнотеже". Скупу су присуствовали руски цар Александар I, аустријски цар Франц I и пруски краљ Фридрих Вилхелм III. Не састајући се никада на пленарној седници, конгресом су доминирали представници четири силе: Неселроде, Метерних, Каслре и Харденберг. Они су тајно преговарали да би онемогућили француског представника кнеза Таљерана да учествује у доношењу главних одлука. Завршни акт конгреса потписан је 9. VI 1815. У једном документу он је објединио више појединачних уговора претходно потписаних исте године: између Аустрије, Пруске и Русије у питању Пољске, између Пруске и Саксоније, Пруске и Шведске, као и уговор о стварању Немачке конфедерације. За основу нове поделе Европе, коју је извршио Б. к., узет је принцип легитимизма, тј. монархијске законитости, који је истакао Таљеран. Учесници конгреса одлучили су да свуда буду успостављене старе „законите" династије и владари који су били збачени за време револуције и Наполеонове империје.

Дубоко изменивши карту Европе, Конгрес је Аустрији доделио Галицију, Тирол, Салцбуршку регију, Ломбардију, Млетке и Далмацију. Руски цар је добио део Пољске уз присаједињење Варшавског Војводства и потврдио посед Финске и Бесарабије. Пруска је себи припојила северну трећину Саксонске краљевине, шведску Померанију и највећи део бивше краљевине Вестфалије. Краљевина Низоземска, створена од тадашње Белгије и Холандије, увећана је за Луксембург. Швајцарска конфедерација проглашена је за вечито неутралну и увећана за Женеву, Вале и Нојшател. Краљевина Сардинија повратила је Савоју и грофовију Ницу и добила Ђенову. Тако је Француска требало да буде „окована". На северу, у замену за Финску, Шведска је добила Норвешку, одузету данском краљу, који је у накнаду добио Холштајн и Лауенбург. С друге стране, Немачка је остала подељена на 38 суверених држава, окупљених у Немачку конфедерацију. Италијом је у суштини владала Аустрија, која је у своју корист очувала њену подељеност (Ломбардо-венецијанско краљевство, Тоскана, Модена и Парма). Папа је повратио Болоњу, Равену и Ферару. Бурбони су обновили власт у Напуљу. Енглеска је припојила Хелголанд, Малту и Јонска острва, Гијену, Тринидад, Тобаго, Капленд, Цејлон и Ил де Франс. Завршни акт обухватао је и две декларације, које се тичу слободне пловидбе рекама и укидања трговине црнцима. Такође је увео правила о првенству међу дипломатским представницима. Његов основни недостатак био је у томе што није водио рачуна о новим напредним и националним тежњама у Европи (Немачка, Италија, Пољска и Швајцарска остале су подељене). Због тога је током XIX в. био више пута доведен у питање, нарочито од стране Француске, која је желела да поврати своје место у концерту великих сила, као и Немачке и Италије, које су желеле уједињење.

Српски представници пред европским монарсима, државницима и дипломатама који су припремали заседање Б. к. били су архимандрит манастира Студенице Мелентије Никшић, прота Матеја Ненадовић и пуковник Стеван Живковић. Прота Матеја и члан Совјета Јевта Чотрић су 17. XII 1814. били примљени у аудијенцију код аустријског цара Франца I, који им је обећао да ће се заузети на Порти како би се олакшао положај српског народа у Београдском пашалуку. У току заседања, прота Матеја је 27. децембра исте године у Беч донео текст Народне молбе из Србије с потписом кнеза Милоша Обреновића и других кнезова. Почетком 1815. нешто измењен текст молбе, на којем су радили новинари Димитрије Фрушић и Димитрије Давидовић, предат је руском и аустријском цару, пруском и енглеском краљу. У фебруару 1815. руски цар Александар I упутио је члановима Конгреса циркуларну ноту у којој је указивао на турске свирепости у Србији и на потребу да се оне спрече. Цар је тиме желео да у име Европе добије дозволу да штити хришћане у Турској. Енглеска и Аустрија хтеле су, напротив, да Конгрес гарантује интегритет Турске. Та два супротна гледишта и Наполеонов повратак с Елбе у марту 1815. онемогућили су да се на Конгресу решава Источно питањe.

ЛИТЕРАТУРА: А. Дебидур, Дипломатска историја Европе, I, Бг 1933; J. В. Тарле, Историја новог века, I, Бг 1948; В. П. Потемкин, Историја дипломатије, I, Бг 1950, I; Историја Српског народа, V/1, Бг 1994; В. Поповић, Источно питање, Бг 1996.

Урош Татић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)