БЛЕРОВ ЗАЈАМ

БЛЕРОВ ЗАЈАМ, државни зајам који је Краљевина СХС закључила у САД после I светског рата. У новоствореној Краљевини СХС постојала је велика потреба да се постојећа саобраћајна инфраструктура, страдала у рату, реконструише и изгради нова како би се повезали делови новоустановљене државе и омогућио економски развој. С обзиром на кризу државних финансија током првих 4–5 година после рата (несређен порески систем, неусвајање буџета више година, дефицити, инфлација), као једини извор финансирања остали су зајмови. Прво је 1921. закључен Инвестициони зајам од 500 милиона динара, а уписале су га домаће финансијске куће. Године 1922. закључен је с њујоршком банкарском кућом „Блер и комп." уговор о зајму на обвезнице од номиналних 100 мил. долара. Сврха зајма била је изградња железничке пруге Београд–Вишеград–Котор и пристаништa у Котору, за шта је предвиђено 70 милиона долара, и покривање буџетских потреба с 30 милиона долара. Зајам је уговорио министар финансија Коста Кумануди, а у Политици га је оштро критиковао Милан Стојадиновић. Од планираног зајма реализоване су само две транше. Прва, под називом Серија А, реализована је 1922. у номиналном износу од 15,25 милиона долара по каматној стопи од 8% годишње и курсу од 86,75%, што значи да је примљено ефективно 13,2 милиона долара. Ниска реализација Серије А била је последица ниског угледа Југославије на америчком тржишту обвезница тих година, а због кризе државних финансија и брзог пада вредности динара. Пошто примљени износ није био довољан за градњу планиране пруге до Котора, он је потрошен на ситније потребе железница, одбрану курса динара на берзама и друге потребе. Друга транша, Серија Б из 1927, реализована је у номиналном износу од 30 мил. долара по каматној стопи од 7% годишње и курсу од 86%, што значи да је примљено ефективно 25,8 мил. долара. Реализацију Серије Б на америчком тржишту неколико година ометао је захтев САД да Југославија регулише ратне зајмове Србије. Укупно је примљено 39 мил. долара. Остатак зајма није реализован због велике економске кризе и битног смањења кредитирања страних држава из америчких извора у том периоду. Рок отплате предвиђен је за обе транше до 1962. Као гаранција овог зајма заложени су вишкови прихода од монопола и царина и, уколико буде потребно, приходи од државних железница. После II светског рата регулисани су стари дугови како би се могли остварити нови. Споразум са САД, који је укључио и Б. з., закључен је 1967. Њиме је каматна стопа смањена на 3% и предвиђен нови рок за отплату од 30 година.

ЛИТЕРАТУРА: Министарство финансија Краљевине Југославије 1918–1938, Бг 1938; М. Стојадиновић, Ни рат, ни пакт. Југославија између два рата, Ријека 1970; Д. Гњатовић, Стари државни дугови 1862–1941, Бг 1991; Д. Боаров, Апостоли српских финансија, Бг 1997.

Бошко Мијатовић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)