БОШКОВИЋ, Радосав

БОШКОВИЋ, Радосав, лингвистa, слависта, универзитетски професор (Орја Лука, Даниловград, 10. I 1908 – Београд, 5. VII 1983). Основну школу завршио на Орјој Луци, гимназију у Даниловграду и Подгорици. Филолошко-лингвистичко образовање стекао на Универзитету у Београду (1926–1930), у Београдској (Белићевој) лингвистичкој школи, студирајући упоредну граматику индоевропских језика, упоредну граматику словенских језика са старословенским језиком, руски језик и српски језик с књижевношћу. Славистичке студије усавршио у славистичким центрима европскога значаја: на Јагjелонском универзитету у Кракову (1930/31) и на Карловом универзитету у Прагу (1934/35). Докторску дисертацију Развитак суфикса у јужнословенској језичкој заједници одбранио 1933. До 1936. предавао српски језик у Другој мушкој гимназији у Београду, када је изабран у звање асистента за упоредну граматику словенских језика и старословенски језик на Филозофском факултету Београдског универзитета. У звању доцента (од 1938), ванредног (од 1947) и редовног професора (од 1956) предавао све време упоредну граматику словенских језика, више година старословенски језик, а извесно време и увод у лингвистику.

У својим првим научним радовима Б. се бавио црногорским говорима српскога језика. Тако је у раду О природи, развитку и заменицима гласа Х [ch] у говорима Црне Горе (1931) дао целовиту слику судбине споменуте фонеме у говорима Црне Горе, потпуније него што су то пре њега учинили у својим синтетичким радовима М. Решетар и А. Белић. Заједно са М. Малецким објавио 1932. Преглед дијалеката Црне Горе (с освртом и на сусједне говоре), допунивши га касније својим Извјештајем о испитивању говора Озринића (1935). Тај рад се сматра суштинским напретком у сагледавању српске дијалекатске проблематике у пределу Старе Црне Горе и суседног брдско-приморског појаса. Идентификоване су све заједничке црте и унутрашња диференцијација те говорне зоне. Истакнута је и илустрована низом података особеност мрковићког говора, као и специфичности црмничке говорне ситуације; указано је да посебни рефлекс полугласника прате и друге појаве у гласовном систему; јасно су дефинисана два акценатска система старијих брдских говора и показано да озринићки не припада њима, него је варијанта црногорске акцентуације, што дотле није било расветљено у Решетаровим радовима; указано је на подударање говорних и племенских разлика, тј. на утицај црногорске племенске мозаичности на диференцирање говора.

Централна лингвистичка област у његовом научном опусу, уз сву тематску разноврсност, јесте деривација. Грађење речи је средишња тема и његове студије Развитак суфикса у јужнословенској језичкој заједници (Бг 1936), која је до сада објављивана пет пута на српском и једном у Москви на руском језику (1983), а која се у славистичком свету сматра незастаревајућом и незаобилазном за сваког слависту компаратисту. Већ приликом њеног првог објављивања у научној критици констатовано је да се у тој књизи први пут у проучавању суфикса прешло од дотадашњега правца чисто морфолошкога карактера у семантички правац и у унутрашњу страну развитка речи. Анализом грађења речи и њихових творбених суфикса Б. је доказивао да је још у раној фази развоја словенских језика, у време кад су се стварале најраније одвојене постпрасловенске заједнице, постојало чврсто јужнословенско језичко јединство. Све дотле, при проучавању словенских језика и њихових најранијих регионалних заједница, упоредна граматика се углавном ослањала на гласове и граматичке облике речи, као и на њихов развој у појединим словенским језицима. Трагање за јужнословенском језичком заједницом Б. је усмерио на један потпуно нови – деривационо-лексички колосек. То је било научно откриће, којим се знатно проширило компаративноисторијско усмерење саме упоредне анализе словенских језика.

Посебан научни значај има његов допринос ономастици, којом се бавио последње деценије свога живота и коју је у српској лингвистици утемељио као засебну лингвистичку дисциплину. Творбеном анализом осветлио је и разјаснио многе словенске етнониме, топониме и антропониме. Тако је у свом првом ономастичком раду Поводом неких топонима (1974), полазећи од чланка Драгољуба Петровића Микротопонимија Горњих Пјешиваца, на основу паралела у другим словенским језицима нашао кључ за решење неких дотле тешко схватљивих ономастичких модела. Објаснио је тако црногорске микротопониме типа Несена (Несенова) главица, Вратисев до, Љепови под, Бјелови крши, Милове торине, као и називе села Браћени (Вирпазар), Бери (Подгорица), Богути (Цетиње). У свим тим онимима открио је скривена лична имена, од којих су, преко посесивних придева, образовани споменути микротопоними. Ценећи његов допринос, најзначајнији српски ономатолошки часопис Ономатолошки прилози започео је излажење 1979. управо његовим претпоследњим научним радом Белешка о имену Немања. Последњи његов рад, Срби и Србљи (1978), такође је из ономастике.

Будући да су многи радови Б. били разасути по разним научним публикацијама, од којих су многе биле недоступне широј научној публици, ЦАНУ је 1978. објавила његову књигу Одабрани чланци и расправе, којом је започела едицију Посебни радови. За славистичке студије посебну вредност имају његови Основи упоредне граматике словенских језика. За живота му је изишла Фонетика (Бг 1968), а посмртно на руском Фонетика и Словообразование (с предговорима Никите И. Толстоја и Радојице Јовићевића, Москва 1984). Његови ученици Светозар Николић и Р. Јовићевић приредили су за штампу његова универзитетска предавања (Морфологија, Никшић 1985; друго издање Фонетика и Морфологија, Никшић 1990). Најпотпунији Основи упоредне граматике словенских језика (прир. Р. Јовићевић) објављени су у Београду 2000 и 2007.

Б. је дао допринос и проучавању Његошевог стваралаштва. Најпре је за Целокупна дела Петра II Петровића Његоша (Бг 1952–1954) заједно с В. Латковићем приредио за штампу Горски вијенац и Огледало српско, а заједно с Н. Банашевићем Лучу микрокозма, док је са М. Стевановићем урадио Речник уз целокупна дела Петра II Петровића Његоша. У том послу, као и у својим нешто каснијим радовима (1964) Је ли Вук у Рјечник уносио речи из Горског вијенца? и Око два стиха из Горскога вијенца („Гроб се његов пропа на та свијет" и „Је ли ово причина управа"), Б. се показао као врстан познавалац Његошевог стваралаштва. Ценећи углед Б. у славистичком свету, ЦАНУ је 1987. установила периодичне лингвистичке скупове „Бошковићеви дани".

ЛИТЕРАТУРА: Н. И. Толстой. „Предисловие", Р. Йовичевич, „Слово об учителе", у: Р. Бошкович, Основы сравнительной грамматики славянских языков, Москва 1984; Ј. Миловић (ур.), Први лингвистички научни скуп у спомен на Радосава Бошковића: радови са научног скупа, Даниловград, 14. и 15. маја 1987, Тг 1988; Р. Јовићевић, „Личност и дело лингвисте Радосава Бошковића", Четврти лингвистички скуп „Бошковићеви дани", Пг 1999.

Радојица Јовићевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)