БОЈ НА ИВАНКОВЦУ

БОЈ НА ИВАНКОВЦУ, одиграо се између српске и турске војске 18–20. VIII 1805. на брду код села Иванковца, близу Ћуприје. После мисије Бећир-паше и погубљења дахија у лето 1804, Порта је 1805. именовала Хафиз-пашу за београдског везира с циљем да се заведу ред и пређашња турска управа. Турска војска, око 15.000 пешака и коњаника, кретала се из Ниша. Устаничка војска, 4.000–5.000 војника, под Карађорђевом командом затворила је главни правац турског наступања левом обалом Мораве од Ћуприје преко Јагодине и Гроцке према Београду. Део устаничке војске, око 2.000 бораца с једним топом, под командом Миленка Стојковића и Петра Теодоровића Добрњца, затворио је код Иванковца правац десном обалом Велике Мораве. Хафиз-паша је сматрао да је наступање тим правцем безбедније. Дошавши до Иванковца, тражио је од М. Стојковића да га пропусти до Београда нудећи му положај врховног кнеза Београдског пашалука. Пошто је овај то одбио, заметнула се битка. Устаници су у селу Иванковцу подигли два отворена шанца с палисадима, бркљачама и склоништима за смештај у случају непогоде, а резервне положаје на терасастој ивици брда, западно од Иванковца. Турци су напад започели 18. августа најпре с коњицом, а затим пешадијом. Борбе су вођене цео дан, а обе стране претрпеле су велике губитке. Српска посада се у току ноћи повукла из мањег у већи редут. Карађорђе је ноћу између 18. и 19. августа стигао на Иванковац, а Хафиз-паша се исте ноћи повукао према Параћину. Карађорђе је 19. августа запосео висове око Параћина, на које су Турци сутрадан извршили два безуспешна напада, после којих су се повукли према Нишу. Од последица рањавања паша је преминуо у Нишу. Бој је имао изузетан значај за даљи развој Првог српског устанка. Устаници су повели отворену борбу против Турског царства. Победа је подигла њихово самопоуздање и веру у коначну победу, доприневши бржем ширењу устанка у суседним крајевима.

ЛИТЕРАТУРА: А. Алексић, „Бој на Иванковцу 1805 године", Ратник, 1885, IV; К. Протић, Ратни догађаји из Првога српског устанка 1804–1813, I , Бг 1893; М. Вукићевић, Карађорђе, II, Бг 1912.

Радомир Ј. Поповић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)