БАЧЕВИЋ, Димитрије

БАЧЕВИЋ, Димитрије, сликар (?, прва половина XVIII в. – Сремски Карловци, 1770). Сликарство је учио код новосадског сликара Василија Остојића, а касније се усавршавао највероватније у сликарској школи Кијевопечарске лавре. Од 1760. био је стално настањен у Сремским Карловцима, где је уживао углед и заштиту највиших црквених власти. Његова обимна уметничка делатност прати се од 1760. до 1770. Радио је веома много, највише за фрушкогорске манастире, а најчешће са својим ученицима. Од њих су познати Теодор Крачун (с којим је израдио иконостасе Сретењске цркве у селу Крушедол и цркве манастира Беочин) и Димитрије Поповић, док су остали анонимни и у записима се помињу само као чланови његове сликарске дружине. Његовим следбеницима сматрају се Николај Петровић и Аксентије Остојић из друге половине XVIII в. Умро је млад на врхунцу уметничке зрелости. Израдио је известан број појединачних икона, од којих се уметничким квалитетима истичу Св. Јован крилати (сликан за манастир Ковиљ 1763) и архијерејски трон рађен као поклон за цркву манастира Крушедол 1765. Огледао се у зидном сликарству израдивши, после 1768, сажети тип Евхаристије у ниши жртвеника српске цркве у Сремској Каменици. По стилским одликама представник је ранобарокног сликарства XVIII в. Основне особине његовог стила, прилагођеног европеизираној украјинској уметности тога доба, огледају се у реализму приказаних фигура, обилној употреби злата, најчешће у виду декоративне орнаментике и иконографији прожетој западњачким елементима. Имао је значајну улогу у преузимању и усвајању стилских одлика савремене украјинске уметности и њиховог претварања у манир српског ранобарокног сликарства.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Зограф или иконописац Димитрије Бачевић", Јавор, 1887, 38; В. Петровић, М. Кашанин, Српска уметност у Војводини, Н. Сад 1927; П. Васић, „Димитрије Бачевић, иконописац карловачки", у: Доба барока, Бг 1971; О. Микић, Л. Шелмић, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Н. Сад 1981; М. Костић, Димитрије Бачевић, Н. Сад 1996.

Олга Микић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)