БРАНЧИЋ, Благоје

БРАНЧИЋ, Благоје, преводилац, песник (Бачко Петрово Село, 5. VI 1860 – Нови Сад, 7. VII 1915). Гимназију завршио у Новом Саду 1881, а потом студирао у Бечу, Коложвару (Клуж), Прагу и Будимпешти, где је 1895. дипломирао латински и мађарски језик и књижевност. Радио најпре као суплент, потом као професор (од 1895) у српској гимназији у Новом Саду. Због болести пензионисан 1908. Припада генерацијама Срба које су се школовале после споразума између Беча и Пеште, који је обавезивао Мађаре да обезбеде учитеље и професоре у српским основним и средњим школама. То је време када су се у Пешти постепено формирали одсеци за словенске језике. Б. је један од првих Срба који је предавао мађарски језик и књижевност у новосадској гимназији. За потребе наставе добио је задужење да састави први Српско-мађарски речник (1894); заједно са Ђ. Дером сачинио и Мађарско-српски речник (1899). Песме је у прво време објављивао по ондашњим часописима (Јавор, Стражилово, Бранково коло), потом се све више посвећивао превођењу с мађарског и немачког језика. После Змаја најзначајнији је преводилац Петефија. Превео је седамдесетак лирских песама и два епа (Апостол, Сечијева Мара). Преводио и Јаноша Арања и Верешмартија. Строго се придржавао оригинала, а као стручњак анализирао дела писаца и писао студије о њима (Петефи, Верешмарти). С немачког преводио поезију Хајнеа и Гетеа.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, „Бранчић као песник пресађивач", Браник, 1907, 23, 242.

Сава Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)