Прескочи до главног садржаја

БАТРАХОЛОГИЈА

БАТРАХОЛОГИЈА (грч: btraco": жаба, lgo": реч, говор), наука о водоземцима. Релативно нова научна дисциплина, чије је издвајање из херпетологије, која је обухватала водоземце и гмизавце (херптиле) започето крајем XX в. и још увек није у потпуности окончано. Разлози за издвајање утемељени су на научним принципима, док је ранији статус био заснован на традицији. Најважнији аргументи указују на то да се ради о две посебне класе копнених кичмењака, међу којима су разлике много веће него између гмизаваца и неких других копнених кичмењака нпр. птица. Такође, број који прелази 6.200 познатих врста водоземаца није мањи од броја врста у другим класама копнених кичмењака. У складу са зоогеографским законитостима, Србија у глобалним размерама не спада у земље највишег богатства врстама водоземаца, али је једна од богатијих у Европи. У Србији, према тренутним сазнањима, живи девет врста репатих и 14 врста безрепих водоземаца. Оно што даје изузетан значај нашој б. није само специјско богатство водоземцима, него друге зоогеографске одлике и биолошки феномени, посебно настанак и специјација нових таксона у оквиру родова Ichthyosaura (планински мрмољци), Triturus (велики мрмољци), Bombina (мукачи) и, вероватно, чешњарки (Pelobates) на тлу Србије. Преглед историјског развоја б. у Србији неодвојив је од историје науке о гмизавцима. Историја проучавања водоземаца у Србији има много подударности, али и разлика у односу на повест развоја б. у Европи. У средњем веку на српски језик била су преведена многа античка дела о овој скупини животиња, да би б. касније изашла из првобитних научних оквира и свела се на ниво који су дозвољавали црквени канони: углавном на медицинске кодексе и апокрифне списе. Крај српске државности, дуги период одсуства националних слобода и културна и етничка угроженост, како у крајевима под Турском, тако и под Аустријом, односно Аустроугарском, довели су до независног и потпуно различитог статуса и развоја науке, па и б. Док се научно испитивање водоземаца и гмизаваца на територији данашње Војводине временски подудара с појавом капиталних дела светске херпетологије која су створила предуслове за развој ове области као посебне научне дисциплине, у остатку Србије владала је потпуна тама. Ослобођење централне Србије почетак је „златног" периода у развоју наше б. тј. херпетологије. Скроман домаћи научни потенцијал готово је надокнадио једновековно закашњење у односу на Европу. Тек после балканских ратова и I светског рата може се говорити о јединственом развоју науке о водоземцима и гмизавцима у Србији. Најзначајнији представници српске, југословенске, па и европске херпетологије (Станко Караман, Стефан Болкај, Милутин Радовановић) истраживали су претежно територије изван Србије. Њихов допринос проучавању б. и херпетофауне био је на простору Србије далеко мањи него у другим крајевима Југославије и Балканског полуострва. После II светског рата почиње и још увек траје успон науке о водоземцима и гмизавцима у Србији, првенствено захваљујући обједињеним напорима стручњака Биолошког факултета у Београду и Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" (Милутин Радовановић, Олга Павићевић, Георг Џукић, Милош Калезић, Јелка Црнобрња-Исаиловић, Ана Ивановић, Љиљана Томовић, Катарина Љубисављевић, Тања Вуков и др.). Б. и херпетологија постају водеће дисциплине међу наукама о копненим кичмењацима у Србији. Чак, у светским размерама постоји појам „Београдска батрахолошка/херпетолошка школа". Допринос овдашњих стручњака европском знању о водоземцима и гмизавцима Србије и Балканског полуострва из темеља је изменио дотадашњи приступ херптилима овог дела континента и њихов значај уздигао до кључа за разумевање како укупне европске прошлости и садашњости ових фаунистичких група, тако и за предвиђање стања полулације водоземаца у будућности.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Катић, Медицина код Срба у средњем веку, Бг 1958; „О познавању природних наука код Срба у средњем веку", Савремена биологија 1971, 9; И. Савић, „Историјат фаунистичких истраживања и Србији", у: Први симпозијум о фауни СР Србије, Пленарни реферати и резимеи, Бг 1976; Г. Џукић, „Историја херпетологије у Србији са библиографијом", Arch Biol Sciences, 1979, 29 (1/2); G. Džukić, M. L. Kalezić, „The biodiversity of amphibians and reptiles in the Balkan Peninsula" , in: H. I. Griffiths et al. (eds.), Balkan Biodiversity, Dordrecht, Boston, London 2004; K. Adler, (ed.), Contribution to the History of Herpetology, II, Saint Louis 2007.

Георг Џукић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)