БЛАГОВЕСТИ

БЛАГОВЕСТИ (грч. jEuaggelismov"), један од дванаест великих хришћанских празника који се обележава 25. марта/7. априла. Догађај Б., тј. долазак арханђела Гаврила да Дјеви Марији у Назарету јави благу вест (отуда име) да ће родити Спаситеља човечанства, описан је у јеванђељу (Лк 1,26–38). Празник је у богослужбеним текстовима означен као „почетак спасења" и испуњење давног Божјег обећања да ће „семе женино" сатрти ђавола и смрт (Пост 3,15; Ис 7,14). Адам је у рају пожелео да буде као Бог, прекршио Божју заповест и јео од забрањеног плода с дрвета знања добра и зла. Преко арханђела Гаврила Бог најављује да ће Син Божји постати Син човечји како би спасао Адама. Због тога Литургија на Б., кад падне у радни дан, почиње вечерњем које симболизује Стари Завет, а у наставку следи Литургија која симболизује Нови Завет. Када празник падне у суботу и недељу, служи се Златоустова Литургија с обичним почетком, јер се вечерње служи дан раније. Значај празника потврђује и одредба типика да се Литургија служи и када Б. падну на Велики петак (тада се иначе не служи јер је Христос на Велики петак страдао). Неки од Богородичиних храмова посвећени су овом празнику. По старом предању и Христово Васкрсење било је 25. марта, тј. на празник Б. (по старом, Јулијанском календару), а на то у богослужењу подсећа припев ирмоса девете песме пасхалног канона „Ангел вопијаше благодатњеј". У односу на Васкрс Б. се крећу од четвртка треће седмице Великог поста до Светле среде". Када Васкрс (Пасха) падне на празник Б. (25. март) онда се празник зове Кириопасха.

Сцена Б. редовно се слика у живопису православних храмова изнад тријумфалног лука (лук изнад полукалоте олтарске апсиде) и на крилима царских двери на иконостасу. Осим учесника догађаја, пресвете Дјеве Марије и арханђела Гаврила, карактеристичан детаљ су две куле спојене драперијом (тканином) које симболизују Стари и Нови Завет које спаја Блага вест, тј. најава Христовог рођења.

Радомир Милошевић

У традиционалној српској култури овај празник има више нехришћански карактер. Везује се за почетак пролећа и процес буђења и обнављања природе. У том смислу, ритуални актери овог празника су углавном млади људи и деца, која низом различитих ритуала симболички терају змије и обезбеђују заштиту од њих. Ритуали се разликују од краја до краја, али су се обично састојали у лупању о гвоздене предмете и паљењу ватре око куће и имања. Долазак пролећа обележавао се и лустративним ритуалима купања и умивања, као и уређивањем куће, кречењем и уклањањем и спаљивањем ђубрета. Ритуалне ватре паљене су као заштита од болести и нечистих сила. Имале су и важан социјални и културни карактер јер су окупљале младе људе који би целе ноћи играли и певали око ватре. Б. су посебно поштовале жене придржавајући се ритуалних забрана везаних за женске послове. Симболична веза са хришћанском симболиком празника, која указује на материнство, огледа се и у томе да су празник посебно поштовале жене које су рађале, док су нероткиње посећивале цркве и молиле се пред иконама посвећеним Б. како би остале гравидне.

Лидија Б. Радуловић

ИЗВОРИ: Јеванђеља; Минеј за месец март.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; М. Вего, Зборник средњовековних натписа БиХ, I, Сар. 1962; Ј. Поповић, Житија светих за март, Бг 1973; П. Анђелић, „Бишће и Благај, политички центар Хумске земље у средњем веку", Херцеговина, 1981, 1; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; М. Поповић, „Владарски и властеоски двор у средњовековној Босни", Зборник за историју БиХ, 1997, 2; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 2004.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)