БОГОРОДИЦА ГРАДАЧКА

БОГОРОДИЦА ГРАДАЧКА, средњовековна црква у Чачку, посвећена Вазнесењу Христовом. Манастир са црквом подигнутом у славу Успења Богородице, познатог у изворима као Градац Моравски, саградио је до 1189/1190. кнез Страцимир, брат великог жупана Стефана Немање. Први помени с почетка XIII в. у Студеничком типику и повељи исписаној на зиду звоника Жиче сведоче да је од оснивања био високо рангиран и веома угледан. Не зна се када је проглашен за седиште епископије, али се претпоставља да се то могло десити знатно пре најстаријег сачуваног помена из 1453. Натпис на звону, поклон градачког митрополита Нићифора, сведочи да је 1454. црква била митрополија. Запустела по нестанку српске државе, у турском дефтеру из 1560. помиње се као царска Фетхија-џамија. Враћена је хришћанима и обновљена заслугом кнеза Милоша и Јована Обреновића 1834. Тада је промењена и посвета цркве. Ужички епископ Никифор Максимовић 1846. поклонио је цркви иконостас, рад молера Живка Павловића из Пожаревца. Темељно је преправљена 1855–1859. под надзором београдског неимара Наума Јовановића. Рестаурацијом обављеном 1926–1929. архитекта Петар Поповић покушао је да јој врати првобитан изглед. Црква је заштићена као споменик културе од изузетног значаја.

Археолошка истраживања открила су делове манастирског комплекса саграђеног на римском локалитету и омогућила делимичну реконструкцију првобитне цркве. Средњовековној грађевини припадају темељи до звоника и зидови олтара и наоса до висине од око 7 м. Архитектонско-просторни и конструктивни склоп указује на то да је имала план уписаног крста готово квадратне основе, с развијеним олтарским простором који је укључивао три апсиде. Изнад наоса имала је куполу. Изглед западног дела и куле-звоника које помињу извори је неизвестан. Нађени фрагменти сведоче да су фасаде, споља разуђене лезенама и слепим аркадама, биле украшене бојеном плиткорезаном каменом пластиком с претежно флоралним мотивима. Наведени елементи упућују на датовање у другу половину XIV в., што значи да је ова репрезентативна грађевина, по размерама међу највећим свог времена, већ током средњег века била темељно преграђена или поново изграђена. Претварањем у џамију срушен је западни травеј, средњи део прерађен и подигнута купола на дубоким тромпама између којих су постављени плитки сараценски лукови, са споља октогоналним, а изнутра кружним тамбуром. Средња апсида је постала михраб, подигнут је минарет и вероватно трем на улазу, док су неки прозори затворени, а нови отворени. Обновом из 1834. минарет је срушен, додат западни део и извршене мање преправке. Током следеће обнове 1856. ојачани су темељи, дозидан западни травеј засведен калотастим сводом са кулама-звоницима спојеним галеријом, фасаде су темељно прерађене у неосредњовековном стилу а звоници барокизирани. Сматрана за неодговарајућу, ова преправка је 1926–1929. била предмет рестаурације, али услед недостатка информација фасаде су преобликоване у складу са изгледом рашких споменика XIII в.

Велики иконостас спада у боља дела Живка Павловића, а веома је вредна и његова позлаћена резбарија, рађена у традицији дебарске школе. У скромној ризници чувају се три рукописна четворојеванђеља из XVI/XVII в., од којих је најстарије тзв. Чачанско четворојеванђеље из 1554 (дело дијака Вука из Никољ-Пазара), нешто икона, антиминси и сасуди из XIX в.

ЛИТЕРАТУРА: М. Чанак Медић, З. Ивковић, Богородица Градачка, Бг–Кв. 1992; Богородица Градачка у историји српског народа, Чачак 1993.

Сања Пајић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)