БОЖИЧКОВИЋ ПОПОВИЋ, Вера

БОЖИЧКОВИЋ ПОПОВИЋ, Вера, сликар (Брчко, 8. V 1920 – Београд, 6. III 2002). Дипломирала на Академији ликовних уметности у Београду 1949. у класи Марка Челебоновића. Самосталне изложбе имала у Београду (1956, 1958, 1960, 1977, 1981), Сомбору (1973), Ровињу (1982), а ретроспективну у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" у Београду (1984). Деловала у оквиру двеју значајних појава српске уметности у другој половини XX в. – Задарске групе крајем 40-их година и београдског енформела крајем 50-их и почетком 60-их година. Њен удео у групи „задарских комунара" састоји се у ретким сликама с тематиком предела и портрета на трагу међуратног реализма. Средином 50-их приклонила се умереној посткубистичкој нефигурацији под утицајем узора послератне „париске школе". До прекида с том естетиком долази крајем 50-их када, заједно с Миодрагом Мићом Поповићем, упознаје идеје зен-филозофије и искуства европског енформела. Године 1960. обоје у Београду истовремено приређују самосталне изложбе које у тадашњој критици изазивају контроверзне реакције. Ускоро постаје очигледно да њено сликарство поседује аутентична својства и сликама као што су Спаљени предео (1959), Продор светла (1960), Нанос (1960), Хоризонтална композиција (1960), Осипање (1961) и др. заузима најрадикалнију позицију унутар укупног феномена београдског енформела. Учесница је историјске изложбе Апстрактно сликарство у Југославији у Сомбору крајем 1962, по чијем је затварању уследио познати политички напад на апстрактну уметност почетком 1963. Сликама Продор светла и Осипање заступљена је на изложби Југословенско сликарство шесте деценије у Музеју савремене уметности у Београду 1980. Учесница ауторске изложбе Лазара Трифуновића Енформел у Београду у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" 1982. Њено рано енформелно сликарство настаје сложеним технолошким поступком названим „цурење ликида", а одликује га рудиментарна фактура, спаљена материја и груб црно-бели контраст тешког и драматичног израза. Користи несликарске материјале (песак, терпентин) и њима одговарајуће неконвенционалне поступке. После кулминације актуелности енформела средином 60-их, не напуштајући ову основну оријентацију, њено сликарство постаје умереније, враћа се тематици пејзажа и све учесталије се посвећује дисциплини цртежа (циклус Њујорк, 1981). Поред сликарства, бавила се и таписеријом, позоришним и филмским костимом (Хасанагиница, 1967; Рој, 1966; Човек из храстове шуме, 1964). Добитница је награде Октобарског салона (1961).

ЛИТЕРАТУРА: Вера Божичковић Поповић, Бг 1984; Вера Божичковић Поповић, Бг 1994.

Јерко Денегри

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)