БАСНА

БАСНА, кратка, алегорична, поучна прича, са доста драмских елемената, у стиху или прози, чија радња служи да илуструје неко морално начело. У свом првобитном облику б. је усменог порекла, на шта указује њен анимистички и аниматистички поглед на свет. И живе и неживе појаве у природи се персонификују. У српској б. ликови су претежно животиње (ређе ствари), које се понашају као људи. Два основна тока б. – источњачки (најпознатији у компилацији индијских прича Панчатантра, насталој око II в. п.н.е.) и грчки, езоповски – прожимају се у нашим б. Најједноставнији облик б. је случај из природе: уочен, издвојен и репродукован; нпр., б. о трсци која се одржава у олуји и храсту/јаблану који се поломи, забележена и код Доситеја (Басне, Сабрана дела, I, Бг 1961) и код В. Врчевића (Народне басне, Дубр. 1883). Развијенија форма је свесна схематизација, инсценација помоћу које се тумаче животни односи на основу искуства, природних особина и понашања животиња (коза се одбрани од вука предложивши му да је поједе кад се буде угојила, а онда се од њега сакрије међу остале козе: „Да нијесам патила, не би се у сриједу спратила", Вук, Пословице). Пословица својом згуснутом формулацијом искуства, може представљати исходишно саопштење б., а радња б. илустрацију саме пословице, која се без те илустрације често не може разумети. Поука може бити експлицитна или произилазити из самог текста. Када је једноепизодична, б. се заснива на једној идеји; у двоепизодичну се развија по принципу контраста (о лисици и роди, нпр.); вишеепизодична б. повезује ситуације по узрочно-последичном реду, са градационим понављањима. Остаје сажета користећи, махом, општепознате особине животиња, које јој служе као својеврсни знакови споразумевања (зна се да је лисица лукава, зец плашљив, вук крвожедан). Притом се држи правилне композиционе структуре, од експозиције, преко заплета до расплета; нпр. у б. Није вјера тврда у јачега (В. Јовановић, Српске народне приповетке, Бг 1925), вук успе да поједе сва три вола, који се сложни и прибијени, успешно бране од њега, тек пошто их раздвоји, објаснивши двојици волова да ће, када му предају трећег, за њих остати више паше, да би, затим, и њих раздвојио истим начином убеђивања.

Нада Милошевић-Ђорђевић

Као универзални, лако преводљив и општеприхваћен жанр, б. су се лако преносиле још од античких времена. У српској литератури налазиле су место у различитим списима, у проповедима и интерпретацијама библијских прича, те у зборницима проповеди и беседа или у посебним збиркама аутора чија су дела заједничка баштина јужнословенских народа (Мавро Ветрановић, Динко Рањина, Игњат Ђорђић, Матија Дивковић и др.). У српским средњовековним списима појам б. означава измишљену причу. У савременом смислу речи заступљена је током XVIII в. у рукописним зборницима по манастирима; улази у програме српских школа у XVIII в., један је од честих облика у приручној литератури. Целовитији преводи и прераде б. почињу са Д. Обрадовићем (Езопове и прочих разних баснотворцев с различних језика на славено-серпски језик преведене басне, Лајпциг 1788), стичући изузетну популарност и делотворност. Следећи просветитељске циљеве, он је веома ценио б. као средство поуке и васпитања. У збирку је укључио грчке (Езоп, Гален и др.), латинске (Федар и др.) и савременије изворе (Ла Фонтен, Фенелон, Лесинг). Дао јој је посебан облик: уносећи уз њу, као коментар, „наравоученија", једну врсту моралне поуке која се гдекад развија до есеја. У Собранију (Беч 1793) објављује у стиху и Похвалу б. Делимично се угледајући на народно (усмено) стваралаштво (приче о животињама), Доситеј је својим б. ушао у народ, те су оне постале део усмене традиције (В. Врчевић и др.). У дубровачкој традицији издаје их Ђуро Ферић, у оригиналу (Fabulae ab illyricis adagiis desumptae, Дубр. 1794) и у преводу с латинског (Fedra Augustova Odsuscgnika pricize Ezopove u pjesni slovinske prinesene, Дубр. 1813). Следећи Доситеја, аутори класицистичке епохе опредељују се за б. као општеприхватљив поучни жанр. М. Витковић б. пише на мађарском језику, па их преводи на српски. У овом кругу има више аутора: Ј. Вујић (1809), Ј. Миоковић (1814); заступљена је у опусима Ј. С. Поповића, Ј. Стејића, а под великим утицајем Д. Обрадовића И. Стојановић објављује збирку Наравоучителне басне (Будим 1833). Почев од првих српских новина (Сербскија повседневнија новини, 1791), б. је присутна и у српској књижевној периодици, у већини забавника и алманаха Вуковог доба (Г. Новаковића и И. Стојановића, А. Белана, А. Будимировића, Ј. Хаџића, А. Арнота, В. Суботића и др.).

Често издаване у XIX и XX в., прерађиване, парафразиране, инсцениране, стриповане, адаптиране или преточене у цртане филмове, Доситејеве б. су оставиле дубок траг у српској култури и уметности до данас. На тој традицији су настајале б. у наредним књижевним епохама: у стихованом облику често су се јављале код Ј. Ј. Змаја (у сатиричној, политичкој и дечјој поезији), а посебно је продуктиван и популаран био Љ. П. Ненадовић. Oстале су веома заступљене у хумористичкој и сатиричној књижевности, у стиху и у прози (на међи приповетке и хумореске): Ј. Поповић Стерија с политичким сатиричним б. у стиху, Ј. Хаџић, Ђ. Рајковић. Тим трагом иду П. Тодоровић (у фељтонима, уводницима листова које уређује, у политичким говорима и поучним чланцима), М. Митровић, те кругови хумориста и сатиричара око часописа Стармали, Врач погађач, Геџа, Страдија, касније око Јежа и сличних публикација. У овом периоду појављују се и ауторске прераде „народних" б. (В. Врчевић, Народне басне, Дубр. 1883; В. Вулетић-Вукасовић, Басне и причице у старини, Дубр. 1920). Б. је посебно интензивно писао М. Вукасовић, дајући им публицистичко-политички садржај. Б. такође постаје основа развијенијих прозних дела (Аска и вук, И. Андрића). Широко је заступљена у књижевности за децу (почев од Змаја, преко Д. Максимовић, до Д. Радовића, Љ. Ршумовића и др.), где артизам све више надвладава утилитарност. Развија се и као засебна врста у делима филозофске, сатиричне и политичке оријентације (С. Кличковић, Р. Путниковић и др.). Осим превода који потичу из старије рукописне традиције и из Доситејевих дела, током XIX и XX в. преводе се на српски европски класици б. (Ла Фонтен, Крилов, Толстој и др.).

Миодраг Матицки

ИЗВОР: Сабрана дела Доситеја Обрадовића, II, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: А. А. Потебня, Из лекций по теории словесности, Харков 1894; Ј. Грчић, „Михајло Витковић у српској књижевности", БК, 1902, VIII, 34–36; И. Касумовић, „Езоповска басна, грчка и римска у српском и хрватском народном причању", ЗНЖО, 1913, XVIII; Г. В. Х. Хегел, Естетика II, Бг 1955; М. В. Стојановић, Доситеј и антика, Бг 1971; Ј. Деретић, Поетика Д. Обрадовића, Бг 1974 Л. Виготски, Психологија уметности, Бг 1975; Алманаси Вуковог доба, Бг 1979; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма. Класицизам, Бг 1979; НССВД, 19/2, Бг 1990; М. Матицки, О српској прози, Бг 2000; Н. Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до изреке, Бг 2006; Дело Доситеја Обрадовића 1807–2007, Бг 2008.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)