БИЈЕЛО ПОЉЕ

БИЈЕЛО ПОЉЕ, град на североисточној периферији Црне Горе, у средњем, проширеном делу долине реке Лим. Припадао је српској средњовековној држави, а у дубровачким изворима помиње се од 1405. и 1408. као караванска станица. Почетком XVI в. помиње се као Никољпазар, данас део града Никољац на десној обали Лима. Садашње име помиње се први пут 1589. У време турске владавине Б. П. је било оријентално насеље, локално средиште и чаршија на караванском путу који је повезивао Македонију, Косово и Метохију са Босном. Почетком XIX в. било је опасано зидом, имало је две чаршије и три махале. Значај насеља деградиран је после повлачења Турака 1912, те повлачења нових државних граница. У време II светског рата Б. П. је бомбардовано, када је уништен највећи број старих зграда. Бржи развој града започет је после рата градњом савременог пута између Београда и Подгорице и железничке пруге Београд–Бар (1976). Раскрснице с путевима према Прибоју, Пљевљима и Беранама налазе се северно и јужно од Б. П. Град је смештен у Бјелопољској котлини, на левој обали реке, где она прима притоку Љешницу. Издужен је по долини Лима и по стрмим долинским странама. Гравитациони је центар пространог, слабо насељеног подручја Горњег Колашина на западу и дела Пештера на истоку. Центар је општине површине 942 км², са 98 насеља, у којој је 2003. живело 50.284 становника (40,3% Срба, 22,6% Бошњака, 17,8% Црногораца и 15,8% Муслимана). Главне улице имају радијалан распоред и стичу се код моста на Лиму. Фабрике вунарског комбината, машинске и прехрамбене индустрије налазе се на североисточној и југозападној периферији насеља. Град има административне, трговачке, здравствене, образовне (три основне, три средње школе, одељења правног, економског и пољопривредног факултета из Подгорице) и друге функције. У Б. П. је 2003. живело 15.883 становника, од којих 39,2% Срба, 20,8% Бошњака, 20% Црногораца и 15% Муслимана.

Милутин Љешевић

У епици се јавља с атрибуцијом равно мјесто. Помиње се у контексту боја на Крусима 1796 (у Пјеванија 170, као једно од многих места из којих су били Турци изгинули у бици), битке на Делиграду 1806 (у Пјеванија 63, као једно од места из којих се скупља турска војска), похода Сулејман-паше Скопљака на Шумадију (Вук IV, 41) и бојева Црногораца и Херцеговаца с Турцима 1862 (Вук IX, 32). У муслиманској песми Сватовско гробље на Коритима (КХ I, 6) о женидби Ришњанина Хаџ(иј)е с „л'јепом Ханком Марић алај бега" из шехера Митровице, помиње се као један од конака на путу Митровица–Рисан, између Сјенице и Загорја.

Мирјана Детелић

у Б. П. је сачувана средњовековна црква, задужбина хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Податак о ктиторству (уклесан у лунети главног портала), као и посвета цркве апостолу Петру, која се поклапа с именовањем патрона храма у тзв. Лимској повељи краља Уроша I, потврђује фреска на западном зиду припрате, на слоју живописа који датира с краја друге деценије XIV в. Старањем хумског епископа и потоњег архиепископа Српске цркве Данила II, а материјалном подршком краља Милутина, здање је тада обновљено и из тог времена потичу постојећи остаци живописа у наосу и припрати. Претходна обнова Св. Петра извршена је у време поменутог краља Уроша I, Милутиновог оца, када је, средином XIII в., из Богородичине цркве у Стону у ту цркву премештено седиште хумске епископије. Од времена обнове у XIV в. свети патрони цркве су апостоли Петар и Павле. Црква је у време турске окупације, у XVII в., била претворена у џамију, уз значајнија преиначења просторних облика. У хришћански култ поново је враћена 1922. Данашњи изглед добија после опсежних истраживања вршених 1955–1957. и конзерваторско-рестаураторских радова 1961. и 1962.

Језгро цркве, настале на темељима неког старијег култног здања, чини једнобродни наос, скромних димензија и архаичних облика, с три травеја издељена пиластрима и луцима и с правоугаоном олтарском апсидом. Источни и западни травеј су готово исте дужине и подужно засведени, док је средишњи знатно краћи и попречно постављеног свода, с издигнутим малим кубетом. Већ у време кнеза Мирослава дозидане су две масивне, веома високе куле уз углове западне фасаде, са засведеним простором у виду отвореног трема између њих. По распореду, концепцији и архаичним ранороманичким облицима, куле звоници веома су блиске решењима у задужбинама Немањиног доба, посебно оном у Немањиним Ђурђевим ступовима. Простор између кула био је, изгледа, преправљен у праву, према спољашњости затворену припрату за владавине Уроша I и преношења епископског седишта у ту цркву. У време када је она живописана (крајем друге деценије XIV в.) бочни отвори на западној фасади, постављени у претходној фази, били су зазидани. Ни куле звоници, као ни горњи део првобитног решења између њих, нису сачували свој средњовековни изглед. Пред црквом, уз припрату, данас стоји само северна кула, измењена у горњим деловима. Околност да о месту Мирослављеве сахране нема писаних података остављала је проучаваоцима цркве Св. Петра простор за различите хипотезе, па и за ону о смештању гроба у припрату, односно првобитни отворени трем између кула.

Иако умногоме оштећен, преостали живопис у цркви јасно одаје дух сликарства почетних деценија XIV в., те се на основу одлика ликовног језика и стила, а у складу с расположивим историјским подацима, могао везати за године око 1320. Истовремено су осликани и наос и припрата. Један од важних чинилаца у прилог датовању фресака припрате у исто време као и оних у наосу, свакако је представа архиепископа у сакосу међу ликовима изабраних високих достојанственика Српске цркве на западном зиду. Реч је о појави непознатој у монументалном српском сликарству пре почетка XIV в. О новом избору тема у припрати сведочи краћи низ ликова архијереја Српске цркве, по идеји близак претходним решењима у Ариљу и Богородици Љевишкој. Фигура у сакосу, по свему судећи, представљала је актуелног архиепископа (Никодим), док у једној од двеју преосталих фигура које се могу идентификовати као ликови Хумских епископа треба видети самог Данила II. Тешко читљиви прикази владарских личности на северном и у делу источног зида највероватније су представљали актуелног српског краља и чланове његове породице. На сводовима и зидовима невеликог наоса било је довољно места тек да се прикажу сцене из циклуса Великих празника, од којих су, у складу са симболиком одговарајућег простора црквеног здања и одабраних иконографских тема, на зидове и свод олтара смештени Рођење Христово и Силазак у ад, те необична, иконографски готово јединствена, композиција Вазнесења. Та композиција, као и Преображење Христово, међу преосталим темама Празника у наосу, најсуптилније одају дух епохе, с настојањима да се језик слике изразитије повеже с ученим богословским тумачењима историје Спасења и поетски исказаним идејама и мотивима црквене химнографије.

Весна Милановић

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе, III/1, Тг 1975; D. Nagorni, Die Kirche Sv. Petar in Bijelo Polje (Montenegro). Ihre Stellung in der Geschichte der serbischen Architektur, München 1978; М. Чанак Медић, Архитектура Немањиног доба, II, Бг 1989; Ј. Крунић, Баштина градова средњег Балкана, Бг 1996; Б. Тодић, Српско сликарство у доба краља Милутина, Бг 1998; Г. Томовић, „Из историје средњег Полимља од VII до XVII века", у: Манастир Светог Николе у Подврху 1606–2006, Бг 2006; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; С. Мишић (ур.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)