БОСАНСКИ САНЏАК

БОСАНСКИ САНЏАК, административна јединица Румелијског (1463–1580) и Босанског (1580–1878) пашалука у Турском царству. Утицај, а често и власт турског крајишника у Скопљу осећали су се у Босни много пре њеног коначног пада под турску власт. Упоришта у Босни, у којима су се повремено задржавали, Турци су стекли пре 1430. У четвртој деценији XV в. имали су своје стално упориште у Ходидједу, у матичној жупи Босне. Своје подручје у Босни, које се простирало преко целе раније жупе Врхбосне – „Босанско крајиште" („Vilayet Hodided" или „Vilayet Saray-ovası"), Турска је формирала 1453. Крајиштем је управљао крајишник или турски војвода, који је, по речима Дубровчана, још тада био „прави господар Босне". У областима у којима је успостављена турска власт политичке и управне надлежности имале су турске војводе скопског крајишника Иса-бега Исхаковића, а судску кадије. Турска власт у Босни нагло се ширила након пада државе српских деспота 1459. Када је 1463. срушено босанско краљевство, од раније и тада освојених подручја (вилајети у старој Рашкој, Босанско крајиште, краљева земља, области Павловића, Ковачевића и део Херцеговине) основан је Б. с. у саставу Румелијског пашалука. Угарском контраофанзивом (1463–1464) и формирањем Јајачке и Сребреничке бановине територија Б. с. знатно је смањена. Епизода с „обновом" босанског краљевства (1463–1476), које се као тампон-зона простирало између турских и угарских подручја, јединствена је у историји турских освајања. Први управник Б. с. био је Мехмед-бег Минетовић (1463–1464), дотадашњи санџак-бег смедеревски. У првој деценији турске владавине реорганизована је управа санџака. Од освојених поседа, којима су пре господарили херцег Стефан Вукчић Косача и његови наследници, почетком 1470. основан је Херцеговачки санџак, са седиштем у Фочи. Пре 1483. формиран је и Зворнички санџак. Тако је територија некадашњег босанског краљевства подељена на три санџака. Даљим турским освајањима, крајем XV и у XVI в., ширио се и простор Б. с. – на цело подручје Јајачке бановине у долини Врбаса, којим су овладали 1527, затим у Далмацији, Лици, Крбави, Поуњу, Посавини, Славонији. Нахије Б. с. у Далмацији, северозападној Босни, Крбави, Лици и Хрватској припојене су 1537. новооснованом Клишком санџаку; од војводлука Б. с. у Славонији 1557. основан је санџак Чазма. Б. с. је 1580. издвојен из Румелијског и припојен новооснованом Босанском пашалуку. Санџак се делио на нахије којима су управљале војводе. У већини случајева нахије су добијале имена средњовековних жупа. Судску власт обављале су кадије. Од почетка XVI в. кадилуци су постепено потискивали вилајете. После оснивања нових кадилука, крајем XVI в. Сарајевски кадилук подигнут је на ранг мулалука. Главне управне јединице унутар санџака временом су постали кадилуци, док су нахије изгубиле ранији значај. Почетком XVIII в. Б. с. се састојао од 16 кадилука. Припојена му је територија тада укинутог Бихаћког санџака, као и делови Личког санџака, који су повлачењем нових граница према Хабзбуршкој монархији и Млетачкој републици остали у саставу турске државе. Делови Б. с. у Поуњу и Посавини припали су Хабзбуршком царству одредбама мировног уговора у Пожаревцу 1718. Турском царству (односно Б. с.) враћени су миром у Београду 1739. После 1790. из Б. с. издвојена је новопазарска област (кадилуци Нови Пазар, Стари Влах, Косовска Митровица и Трговиште), која је од почетка турске владавине представљала известан corpus separatum. Од те области формиран је Новопазарски санџак који је постојао до 1817. када је укинут а његова територија поново прикључена Б. с. Интервенцијом Омер-паше Латаса средином XIX в. дотадашњи санџаци трансформисани су у кајмекамлуке. У односу на санџаке, управна моћ и значај кајмекамлука била је мања. Територија Б. с. углавном је расподељена на Сарајевски, Травнички, Бихаћки, Бањалучки, Зворнички и Новопазарски кајмекамлук. Намесник ејалета уједно је управљао Сарајевским кајмекамлуком, као што је раније управљао Б. с. Кајмекамлуци су се делили на мудирлуке, неки мудирлуци на нахије које су као испоставе мудирлука у потпуности изгубиле ранији значај. Реорганизацијом пашалука 1865. опет су успостављени санџаци којих је у тада конципираном Босанском вилајету било седам. Санџаци су се делили на казе (кадилуке), у које су претворени ранији мудирлуци. Сарајевски кајмекамлук трансформисан је у Сарајевски санџак. Од 1865. до 1878. биле су честе унутрашње промене у појединим санџацима.

У Босанском пашалуку Б. с. се налазио под директном управом босанског паше („паша санџак"). Како се налазио на челу најстаријег санџака, који је уз то обухватао средишње области некадашње средњовековне босанске државе, према турским законима босански санџак-бег добио је водећу улогу међу суседним санџак-беговима. Он је био врховни војни и управно-политички орган у свом санџаку. Имао је свој двор, на којем су виши чиновници били ћехаја (санџак-бегов заменик), хазнадар (шеф финансија), капиџибаша (наткоморник, главни вратар), чауш, канцелар, војвода, субаша, церибаша, имрахор (надгледник коњушница). Спахијском војском у санџаку заповедао је алај-бег, док су јаничари имали своје посебне старешине. С променама седишта Босанског пашалука мењало се и седиште Б. с. – од 1463. до око 1554. налазило се у Сарајеву, од око 1554 (свакако пре 1563) до око 1639. у Бањалуци, од око 1639. до 1697. у Сарајеву, од 1697. до 1850. у Травнику (с мањим прекидом), од 1850. до 1878. у Сарајеву.

ЛИТЕРАТУРА: G. Thömmel, Geschichtliche, politische und topographisch-statistische Beschreibung des Vilajet Bosnien, das ist das eingetliche Bosnien, nebst türkisch Croatien, der Hercegovina und Rascien, Wien 1867; Х. Шабановић, „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699", ГИДБиХ, 1952, 4; „Босанско крајиште", ГИДБиХ, 1957, 9; „Босански диван", ПОФ, 1975, 15–16; Босански пашалук. Постанак и управна подјела, Сар. 1982; A. С. Аличић, Уређење Босанског ејалета од 1789. до 1878, Сар. 1983.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)