БОГДАНОВИЋ, Богдан

БОГДАНОВИЋ, Богдан, архитекта, теоретичар архитектуре, универзитетски професор (Београд, 20. VIII 1922 – Беч, 18. VI 2010). Дипломирао 1950. на Архитектонском факултету у Београду, на којем је био запослен као асистент на Катедри за урбанизам (од 1953), касније доцент (1960), ванредни професор (1964), декан (1970) и редовни професор (1973). Појава Б. на архитектонској и уметничкој сцени Србије и Југославије друге половине XX в. значајна је колико за архитектуру толико и за скулптуру. Током 50-их година он уноси у скулптуру архитектуралност, насупрот до тада преовлађујућој фигуративности. Развијајући индивидуални стил у креацији споменичких комплекса, Б. у својим архитектонско-скулптуралним остварењима посебну пажњу посвећује композицији урбанистичко-архитектонског комплекса, која постаје много значајнија од фигуралног решења самог споменика. Његова дела извиру из самог предела у којем се налазе и представљају архитектонско-просторну целину заједно с природом и непосредним окружењем. По начину рада и стилу у којем је деловао, Б. је био пре архитекта антимодерниста него постмодерниста, будући да се изражавао употребом карактеристичних архитектонских елемената постмодернизма много пре настанка овог архитектонског покрета и стила. Био је такође уметник индивидуалиста, окренут универзалним свевременским, историјским, узорима. Неки аутори у његовом делу виде дух великог архитекте Јожета Плечника, једног од предводника и бастиона бечког модернизма, али и скулптурално-архитектонске елементе вајара Ивана Мештровића. Међу значајне изведене споменике Б. спадају: Споменик јеврејским жртвама фашизма у Београду (1952), Спомен-гробље у Сремској Митровици (1960), Партизанска некропола у Прилепу (1961), Слободиште – симболична некропола у Крушевцу (1965), Партизанско спомен-гробље у Мостару (1965); Спомен-подручје Јасеновац (1966), Симболична некропола у Лесковцу (1971), Споменик почетку устанка у Белој Цркви (1971), Споменик историји борбе за ослобођење 1804–1945. у Књажевцу (1971), Споменик револуције у Косовској Митровици (1973), Адонисов олтар у Лабину (1974), Партизанска некропола у Штипу (1974), Некропола жртвама фашизма у Травнику (1975), Споменик палим борцима револуције у Власотинцима (1975), Споменик слободе на Јасиковцу код Берана (1977), Меморијални парк Дудик у Вуковару (1980), Спомен-парк борбе и победе у Чачку (1980), Спомен-парк на Гаравицама у Бихаћу (1981) и Спомен-парк „Попина" код Врњачке Бање (1981). У својим пројектима Б. се доследно залагао против шематизма и функционализма у архитектури и тежио синтези модерне и класичне архитектонске форме. Његова дела поседују снажан симболичан израз који је препознатљив и јединствен на пољу меморијалне архитектуре, али и архитектонске скулптуре и пејзажне уметности. Његов архитектонски концепт носи у себи лични став аутора, у корелацији с историјским и културним утицајима који су били присутни на пољу архитектуре подручја Балкана. Бројним и особитим радовима и архитектонским ставовима утицао је на више генерација тзв. „Новог таласа" у архитектури Србије, посебно у периоду 80-их година.

Као градитељ познатих меморијалних целина, посвећених жртвама фашизма и палим борцима револуције у бившој Југославији, стекао је највиша друштвена и уметничка признања. Добитник је Октобарске награде града Београда (1960, 1966), Награде Савеза архитеката Југославије (1964), награде „Четврти јул" Савеза бораца Југославије за уметничка остварења (1969), „Менцао Хонороса" XII бијенала у Сао Паолу (1973), награде Политике из фонда „Владислав Рибникар" (1974), Седмојулске награде Београда (1976), Награде АВНОЈ-а (1981), Хердерове награде, као и високог одликовања француске Легије части. Од аустријске владе добио је награду за животно дело у области науке и уметности (2002). Од 1993. повукао се из јавног живота у Србији и одселио у Беч, где је повремено пројектовао, а чешће писао теоријска дела. У последњим деценијама значајан је и као аутор радова од међународне важности о архитектури града. Посебно је анализирао и писао о митским и симболичким аспектима, те о „људској унутрашњој архитектури". У својим расправама, есејима и другим текстовима он је у књижевној форми третирао питања из историје и теорије града, анализирао проблеме односа града и цивилизације, града и технике, града и културе и залази, с посебним компетенцијама градитеља, у многе тајне симболичког језика архитектуре. Аутор је око 25 књига – есеја, сећања, фрагментарне и езотеричне прозе и огледа из архитектуре, међу којима су најзначајније: Мали урбанизам (Сарајево 1958), Залудна мистрија (Београд 1963), Urbs & Logos (Ниш 1976). Објављивао је и прилоге у дневним листовима као што су: El Pais, Svenska Dagbladet, Die Zeit и др. Његови најважнији огледи објављени су на енглеском, немачком, француском, мађарском и чешком језику.

Б. је излагао на многобројним самосталним и групним изложбама: Изложба пројеката за споменик у Јасеновцу (Загреб, Музеј револуције, 1963); Меморијална архитектура Богдана Богдановића (Београд, Галерија Културног центра, 1969); Природа и богиња сећања (II, Београд, Салон Музеја савремене уметности, 1974; III, Загреб, Галерија Форум, 1975; IV, Нови Сад, Галерија Матице српске, 1975) као и многе друге. У периоду 1964–1968. био је председник Савеза архитеката Југославије, 1972–1976. председник Културно-просветне заједнице града Београда, 1976–1980. председник Културно-просветне заједнице Србије а 1982–1986. председник Скупштине града Београда. Од 1970. Б. је био дописни члан САНУ, 1981. је напустио а 1987. му је додељен почасни статус.

ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Перовић, Српска архитектура XX века, Бг 2003.

Слободан Малдини

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)