Прескочи до главног садржаја

БОЕМИЈА

БОЕМИЈА (фр. bohème: пробисвијет, циганин, луталица), облик слободног, неконвенционалног, неуредног, кафанског живота људи из књижевности, умјетности, позоришта, новинарства и политике. У српској традицији развија се од средине XIX в. у већим градским срединама. Везује се за кафане у Београду („Скадарлија", „Дарданели", „Позоришна кафана", „Коларац", „Шуматовац"), Новом Саду („Бела лађа", „Златна греда") и другим већим мјестима (Ниш, Шабац, Ужице, Крагујевац). У извјесним периодима припадници б. су главни чиниоци књижевне, културне и политичке климе своје средине (усмени тон, анегдота, слободна композиција, доминација комедиографских жанрова и хумористичке прозе), посебно при крају XIX и на почетку XX в., те у међуратној књижевности. Најпознатије личности у овом кругу су, између осталих, у Новом Саду Ј. Игњатовић, Ј. Ј. Змај, Ђ. Јакшић, у Београду браћа Илић, Ј. Веселиновић, С. Сремац, Р. Домановић, Б. Нушић, А. Г. Матош, Б. Станковић, између два свјетска рата Т. Ујевић и Р. Драинац, а послије II свјетског рата С. Марковић Либеро, В. Поповић, М. Антић и др. Овај облик књижевног живота био је везан за Клуб књижевника у Удружењу књижевника Србије. Понекад књижевници боеми објављују своја дјела у посебним издањима (Сусрети песника боема, Инђија 2003).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Нушић, Из полупрошлости, Бг 1935; Д. Вученов, Радоје Домановић, Бг 1959; А. Г. Матош, О српској књижевности, Зг 1973; Ј. Дучић, Књижевне импресије, Бг 1982; Р. Војводић, Боемија као слобода, Бг 1988; П. Палавестра, Историја модерне српске књижевности, Бг 1995.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)