БЕКИЋ, Теодор Тоша

БЕКИЋ, Теодор Тоша, новинар, политичар (Перлез, Банат, 25. VI 1852 – Земун, 2. V 1910). По окончању студија права у Дебрецину, службовао у Новом Саду, Панчеву и Земуну. У студентским данима био је присталица политике Светозара Милетића, којег је подржао у сукобу с генералом Ђорђем Стратимировићем. Све до почетка 80-их година XIX в. припадао је борбеном крилу опозиционе Српске народне слободоумне странке, због чега је три пута био хапшен и суспендован с посла. Као чиновник новосадског магистрата почео је да пише за Милетићеву Заставу, потписујући текстове шифром „Т-а Б-ћ". Веома отворено напао је у Застави владиног комесара А. Флата због његовог насиља. Написао је оштар протест против начина развојачења Војне крајине. За време боравка у Панчеву, сарађивао је у Панчевцу, опозиционом листу Јована Павловића. Када је септембра 1873. издавање тих новина забрањено, постао је уредник новопокренутог опозиционог листа Граничар, који је обустављен после 13. броја, а он послат у затвор. Након уређивања поновно покренутог Панчевца, постао је најпре сарадник, а октобра 1883. и главни уредник Заставе, која је под његовим руководством постала нотабилитетско гласило Нике Максимовића, а он дошао у прве редове нотабилитета. Застава је напустила опозициону политику Бечкеречког програма, залажући се за начела која су проглашена Великокикиндским програмом. И након пропасти те политике он наставља да брани Великокикиндски програм у загребачким званичним Народним новинама и у будимпештанском Српском дневнику барона Федора Николића. Након обуставе овог листа 1889, повукавши се неко време из политичког живота, годинама се успешно бавио адвокатуром. Сматрајући да српска опозиција у Угарској може постићи извесне успехе само ако напусти противдуалистичку политику и прихвати неки умеренији, у пракси остварљивији политички програм, 1897. одустао је од адвокатуре и 13. априла покренуо у Панчеву политички лист Народност, којим је отишао још више удесно од нотабилитета. Од 1901. Народност је излазила у Земуну, а новчано ју је помагала мађарска влада, једно време и патријарх Георгије Бранковић. Због реакционарног, клерикалног и промађарског усмерења, Народност је изазвала против себе целокупну српску јавност, која га је називала разним погрдним именима. Умро је жигосан као мађарон и туђински плаћеник. Неколико дана по његовој смрти, 8. V 1910, изашао је и последњи број Народности.

ИЗВОР: Н. Петровић, Светозар Милетић и Народна странка,1860–1885, I–II, Ср. Карловци 1968–1969.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, Новосадске биографије, I, Н. Сад 1936; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Н. Сад 1980.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)