БЛАГАЈНИЧКИ ЗАПИСИ

БЛАГАЈНИЧКИ ЗАПИСИ (благајнички бонови), краткорочне хартије од вредности, обично с роком доспећа до једне године. Издају их државне институције: министарства финансија ради премошћавања текућих мањкова буџетских прихода и централне банке ради контроле новчане масе. Сматрају се ниско ризичним инструментом за власнике, а главне особине су им сигурност и нижи принос. У Србији су први пут озакоњени 1883. Министар финансија Чедомиљ Мијатовић покушао је да њима уместо закашњењима у исплати обавеза ублажи кризу ликвидности буџета. Каматна стопа одређена је на највише 5% годишње, рок доспећа највише на годину дана, а укупна вредност издатих записа није могла прећи десетину државног буџета. Записи су се могли користити за међусобна плаћања других лица, па су тако представљали сурогат новца. Широко су коришћени током следеће две деценије до уређења финансија Србије 1903/04. Њихово друго масовно коришћење везано је за кризу државних финансија Краљевине СХС одмах по њеном формирању. Услед политичке кризе, у периоду 1919–1923. буџет није усвајан, а приходи су били недовољни за покриће државних обавеза, па се прибегло задуживању буџета код Народне банке, којој су као противвредност издавани б. з. Њихово последње коришћење почиње 90-их година, када их је у мањој мери издавало Министарство финансија. Током последње деценије XX в. у већој мери издају их и Министарство финансија, под именом трезорских записа, и Народна банка Србије, под именом штедних записа, при чему се аукцијом одређују или каматна стопа или продајна цена записа.

Бошко Мијатовић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)