БЕЛА КАЊА

БЕЛА КАЊА (Neophron Percnopterus), омањи лешинар из породице птица грабљивица Accipitridae (ред Accipitriformes), распрострањен у Средоземљу, Африци, Блиском Истоку, Средњој Азији и Индији. Као угрожена врста б. к. је на светској црвеној листи, а у Србији је строго заштићена. У Србији живи номинантна подврста, а још две друге ограничене су на Индију и Канарска острва. Осим црних летних пера на крилима, одрасла б. к. је бела са подужим ромбоидним репом, голим јаркожутим лицем и издуженим, релативно танким црним кљуном. На темену и потиљку има уска дуга пера, која може да накостреши као ћубу. Хотимично прља бело перје, најрадије прашином и блатом црвенице. Дугачка је око 85 цм, а распон крила јој је око 1,7 м. Б. к. је не само стрвинар, него и ђубретар, који се храни најчешће на местима где се баца кланични отпад и на депонијама. Редовна је на хранилиштима за лешинаре и друге птице месождере. Скупља згажене животиње на друмовима, а позната је и по вештини да украде јаја (чак и нојева, чију љуску пробија каменом). Гнездо гради на стенама, у поткапинама или висећим пећинама, најрадије на заклоњеним, али неприступачним литицама. Полаже два јајета на којима лежи шест недеља, а младунци остају у гнезду још најмање 10 недеља. Зрели за размножавање постају тек кроз четири или пет година. Б. к. су у Србији једно време сматране ишчезлим, а сада се процењује да их има једва 2–3 пара. Виђају се нередовно и опстанак у Србији им је неизвестан. Зимују у Африци.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Грубач, Заштита природе, Бг 1999: С. Пузовић (ур.), Атлас птица грабљивица Србије, Бг 2000; С. Пузовић и др., Ciconia, Н. Сад 2003.

Воислав Васић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)