БАКАРНО ДОБА

БАКАРНО ДОБА (енеолит), праисторијски период у којем доминира употреба бакра у изради оруђа, оружја и накита. Увођење нове технологије у коришћењу метала као сировине широке намене није на Балкану и у Југоисточној Европи текло уједначено и брзо. То је испрва довело до класификације енеолита као прелазног периода између касног неолита и раног бронзаног доба. Изречена су и мишљења са археометалуршког становишта да то није самосталан период, него пре уводна етапа раног бронзаног доба. Енеолит је обогатио сировинску базу савремене металургије прерадом сулфитних руда бакра после брзог исцрпљивања лежишта карбонатних руда (малахит и азурит). Са друге стране јасно се уочава тесна повезаност између металургије бакра са ширим производним циклусом (накит, алати, оружје) и пропратних промена у садржају и форми материјалне културе. Почетак б. д. на централном Балкану означен је млађом винчанском културом и појавом примарног рударства бакра, потврђеном једним од најстаријих рудника метала, Рудне Главе код Мајданпека. Сам рудник припада градачкој фази млађе винчанске културе, опредељене у прву половину V миленијума п.н.е. Неуједначености у овладавању нове технологије, коју је донела рана металургија бакра, допринела је криза опстанка појединих моћних култура централног и западног Балкана. Насилне миграције популација раног енеолита источне Паноније допринеле су потискивању винчанске културе из Подунавља, доњег Поморавља и Колубаре, када је у целини спаљено и епонимно налазиште Винча – Бело брдо. Почетком касног енеолита пристигле су агресивне заједнице степског елемента црноморског приморја у источне области Карпатског басена и средњег Подунавља. У западним областима и Трансданубији стварале су се нове културе касног енеолита са снажном металуршком активношћу. Јужна варијанта винчанске културе овладавала је производњом масивног оруђа и оружја од бакра (секире – чекићи са усадником типа Плочник) и прерасла у своју развијену енеолитску варијанту (Бубањ Iа). У Подунављу, Посавини и Поморављу смењују се широко распрострањене културе Боден, Костолац и Вучедол. Локалнa сажимања и мешавине енеолитских популација нарочито су изражене у западној Србији и Подрињу. Груписање ових култура у областима познатим по лежиштима бакра (источна Србија, области Копаоника, Рудника и Колубаре) доказ су тежње за поседовањем центара рударске и металуршке производње бакра и алувијалног злата. Саживот носилаца различитих енеолитских култура у појединим областима (Колубара, западна Србија) вероватно је последица удружене експлоатације рудног богатства региона. Завршетак б. д. обележен је увођењем бронзе, легуре бакра и калаја, што је уједно почетак бронзаног доба праисторије, стављеног на крај IV и прву половину III миленијума п.н.е.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, Металургија енеолитског периода Југославије, Бг 1971; N. Tasić, Eneolithic Cultures of Central and West Balkans, Belgrade 1995; Ј. Петровић, Б. Јовановић, Гомолава, насеља касног енеолита, Н. Сад – Бг 2002.

Борислав Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)