БАНОВИЋ, Гојко

БАНОВИЋ, Гојко, књижевник, новинар (Мало Паланчиште код Приједора, 1. VI 1911 – Београд, 10. VII 1991). Дипломирао на Педагошкој групи Филозофског факултета у Београду 1937. После студија запослио се као новинар у Политици. Највише писао репортаже о људима и њиховим судбинама, а новинарски стил приближио је књижевном изразу. У јесен 1943. из Београда је отишао у партизане у Фрушку гору, где је заробљен и интерниран у Аустрију. Из логора у Бергу одведен у Беч, где је остао до доласка Црвене армије. У мају 1945. вратио се у Београд, поново ступио у Политику и до пензионисања радио као слободни репортер. Издао је три књиге новинских репортажа: По нашој земљи (Бг 1949), Моји земљаци (Бг 1952) и Сусрети са људима (Бг 1956). Писао је приповетке са савременим мотивима у којима спаја социјалне и моралне садржаје. Ангажован писац, везан за ратне и друштвене теме патријархалног света Крајине у старија и новија времена (збирке приповедака Невиђене снаге, Бг 1948; Телал Реџеп, Сар. 1949; Кнежопољци, Сар. 1950). Написао је романсиране биографије Петар Кочић (Бг 1956) и Иван Горан Ковачић (Бг 1963).

ДЕЛА: За нашим славним рударима, Бг 1950; Поезија и проза шесторице, Бг 1951; Важно је бити важан, Бг 1960.

ЛИТЕРАТУРА: Е. Финци, „Г. Б. Невиђене снаге", Књижевност, 1949, 187; В. Глигорић, „Г. Б. Невиђене снаге", КН, 29. III 1949; С. Мајсторовић, „Кнежопољци", НИН, 27. VII 1952; Д. Витошевић, „Најзад – једна романсирана биографија ", ЛМС, 1957, 379.

Душан Попов

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)