БАДЊАК

БАДЊАК, обредно дрво (храст, цер и сл.) које се уочи Божића налаже на ватру да гори и одржава огањ до зоре. Тај чин спаја у себи меморијално сећање и богословску симболику. Историјско подсећање односи се на предање да су пастири, обавештени од анђела да се родио Спаситељ света (Лк 2, 8–16), донели дрва у пећину да би се породиља, пресвета Богородица, и новорођени Богомладенац, Господ Христос, огрејали у прохладној ноћи. Симболички, пак, наговештава се крст од дрвета, на којем ће Христос бити разапет, о чему говори и богослужење пет дана пред Божић, које се многим елементима прилагођава служби страсне седмице. Према прастаром обичају, увек је домаћин ишао у шуму, одсецао б. и доносио га кући, а није га носио свештенику на благослов. Све оно што данас прати сечење б., као мазање медом, поливање вином и пшеницом, није Србима стигло с примањем хришћанства нити је постојало у средњем веку. Настало је током последња два века као резултат помањкања чисте, продуховљене вере и скретања ка сујеверју. У савременим урбаним условима када су камини изашли из употребе а грејање сведено на гас, електрику или топлане, нестала је потреба за б. који треба да гори целе ноћи да би се одржао огањ. Храстов или церов трупац замењен је храстовом гранчицом која се, украшена српском тробојком, мало нагори на пламену свеће како би се осетио мирис храстовине у знак сећања на стара времена и битно другачије услове становања. У годинама након вишедеценијске комунистичке владавине која је потискивала религију, б. је постао фетиш. Њиме се ките приватни аутомобили, друштвена возила, средства јавног превоза. Добио је велики простор у средствима информисања, свештеници и владике врше његово освећење, чиме се већа важност придаје уношењу б. у кућу него одласку у цркву на литургију и чину освећења црквеним богослужењем. Све је то новина у духовном животу српског народа.

Радомир Милошевић

У традиционалној култури Срба централно место у бадњеданском ритуалу имао је б., храстово (западна Србија) или церово (источна и јужна Србија) дрво које се уз поштовање ритуалних правила сече, уноси у кућу, полаже на огњиште и спаљује. Број б. који се уноси у кућу, магијско-религијски ритуали и вербалне формуле које су му упућиване разликовале су се у појединим крајевима Србије. Поступање са б. је ритуализовано и упућује на његову светост. Од тренутка када домаћин куће на основу изгледа и квалитета одабере неко храстово дрво за б., према њему се опходи са поштовањем: обраћа му се као да је реч о живом бићу, обарању б. приступа у рукавицама настојећи да га обори из три ударца секиром, а уколико у томе не успе, мора га сломити рукама. Правило да се б. засеца укосо како би добио „браду", упућује на његов антропоморфни али и божански изглед. Домаћин је затим б. доносио и остављао испред куће да би га тек увече свечано уносио. Понашање укућана и обредно поступање према б. разликовало се од краја до краја у појединим детаљима. Углавном су га целивали, посипали житом, бомбонама, преливали вином и медом и упућивали молбе за напредак и бољитак куће. Б. се затим спаљивао, а укућани би целе ноћи бдели над њим. Веровало се да пепео и угљевље од прегорелог б. имају исту магијску, плодотворну моћ као и б., те су га односили у стаје, винограде, воћњаке и њиве. Мишљења у науци су подељена када је реч о његовој нехришћанској симболици. Поједини сматрају да храст симболички представља демона вегетације, од којег се очекује да донесе добар род усева и плодност стоке, да заштити укућане од свих недаћа и донесе срећу и здравље. Други у б. виде симболику инкарнираног божанства које се спаљује да би се поново родило. Б. симболички представља сунце на земљи, а његовим спаљивањем би требало да се поспеши раст младог сунца. Заједно са б. у кућу се уносила и божићна слама која је у хришћанској интерпретацији симболички везивана за сламу на којој је рођен Исус Христ. Народна веровања и обичаји упућују на нехришћанску симболику плодности и изобиља. Наиме, слама се заједно са орасима посипала по поду уз квоцање док би деца пијукала, а након Божића се односила у штале, воћњаке и амбаре. Ритуална гозба сервирана на поду преко сламе била је обавезно посна будући да је Бадњи дан последњи дан шестонедељног божићног поста. Ритуални карактер бадњеданске вечере и традиционално прописан садржај јеловника као што су пасуљ, риба, ораси, јабуке, суве шљиве, мед, бели лук, који је имао култни карактер, наводе на претпоставку да је ова вечера некада била посвећена породичним покојницима и прецима. Културна правила прописивала су да свечани оброк буде разноврстан и обилан јер се веровало да се тиме обезбеђује и обиље хране у наступајућој години. И бадњеданска вечера као и божићни ручак представљају културни и друштвени догађај којим се учвршћују породичне везе, наглашавају породична припадност и хармонични односи.

Лидија Б. Радуловић

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; Ш. Кулишић, Из старе српске религије: новогодишњи обичаји, Бг 1970; Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Бг 1980; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; Словенска митологија, Бг 2001; Д. Бандић, Народна религија у сто појмова, Бг 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)