БРЗОПИС

БРЗОПИС, тип ћириличког писма који се развио у XIII в. у дворској и великашким канцеларијама у Рашкој. У световним документима око четврте деценије тога века појављују се типолошки нови словни облици који су се до 80-их година употребљавали паралелно са старијим уставним словима, којима су се од почетка писале повеље. Из нестилизованог б., где је словни низ исте висине као у уставном писму, настаје стилизовани канцеларијски б. Назива се још и дипломатички, будући да су њиме писане „дипломе" (тј. повеље) и друге световне исправе које су издавали владари, обласни господари па и црквени поглавари. Најстарији њиме писан документ је Врхлапска повеља краља Милутина из 1302. У Босни се до последње четвртине XIV в. у дипломатичким актима користи само уставна ћирилица и тек је у доба краља Твртка, у другој половини истог столећа, завладао б. Ово дипломатичко писмо одликује се смањењем висине словног низа и дубоким залажењем морфолошких делова слова у међупросторе. Дипломатички б. настаје угледањем на грчку и латинску канцеларијску или дипломатичку минускулу. У XIV в. престаје да буде искључиво писмо световних аката. У дворској канцеларији цара Душана б. се почињу писати и манастирске даровнице. Њиме се пишу и књиге, чак и оне верске садржине. С престанком рада државних канцеларија након пада српске државе акта се поново почињу писати и уставом. Крајем XV в. престаје да се употребљава дипломатички б., а у употреби остаје обични, некалиграфски б.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971; В. Јерковић, „Ћирилица српскословенског периода", у: Предавања из историје језика, Лингвистичке свеске 4, Н. Сад 2004.

Јасмина Грковић Мејџор

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)