Прескочи до главног садржаја

БУТЕЊЕВ, Аполинарије Петрович

БУТЕЊЕВ, Аполинарије Петрович, гроф, руски дипломата (?, 1787 -- Париз, 1866). Најпре је као отправник послова управљао руском мисијом у Цариграду која је требало да успостави дипломатске односе између Русије и Турске после закључења Једренског мира 1829. Постао је амбасадор у Цариграду 1830. и ову дужност обављао у току највећег дела каријере, до 1843. Оди-грао је важну улогу за време рата који је Турска водила са египатским намесником Мехмед Алијом 1831--1833. Водио је дипломатску борбу са француским послаником, адмиралом Рувеном, који је настојао да се руска флота која је дошла у Цариград у помоћ султану против Мехмед Алије врати у Одесу. Добро је познавао прилике у турско-српским односима и био наклоњен Србији. У време потписивања Ункјар-Искелеског уговора 26. VI 1833, којим је Турска стављена под протекторат Русије, био је принуђен на уступке Турској, чија је последица останак турског становништва у Београду. Када су 29. V 1833. отргнутих шест нахија присаједињене Србији, кнез Милош му је најсрдачније захвалио на његовом вишегодишњем заузимању за српске послове, а након усвајања коначне редакције трећег Хатишерифа, 5. септембра исте године, послао му је 5.000 дуката као награду за труд и постигнуте резултате. На његов предлог, руски цар Никола I одликовао је Д. Давидовића, Л. Тодоровића и С. Симића орденом Св. Владимира IV реда. Учествовао је у састављању и наметнуо кнезу Милошу тзв. Турски устав 1838*.* Крајем 1842, када је Б. очекивао премештај за Рим, избила је, на подстрек турске владе, буна у Србији, која се завршила променом династије. Са великом дипломатском спретношћу успео је да приволи Порту на избор новог српског кнеза, чиме је преброђена озбиљна криза у Источном питању. Боравио је у Риму од 1843. до 1856, након чега је враћен у Цариград како би поправио положај Русије ослабљен поразом у Кримском рату. Из јавних послова повукао се 1858.

ЛИТЕРАТУРА: В. Теплов, Руски заступници у Цариграду 1496-1891, Цт 1892; М. Гавриловић, Милош Обреновић, III, Бг 1912; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Бг 2001.

У. Татић