БИОГРАДСКА ГОРА

БИОГРАДСКА ГОРА, национални парк на планини Бјеласици у Црној Гори. Зачеци заштићеног подручја – шуме коју су Морачани и Ровчани поклонили књазу Николи Петровићу као „Књажев забран" – датирају од 1878. Статус националног парка тај део планине стекао је 1952. Простире се на површини од 25.120 ха, од чега је заштитна зона површине од 19.470 хa. Најужи део парка чини слив Биоградске реке на површини од 5.400 хa. Западну границу целог подручја чини река Тара, јужну њена притока Свињача (улива се код Колашина) и река Јеловица, северну река Рудница (улива се у Тару код Мојковца), а према истоку се простире на дужини од око 18 км до највиших делова планине (Стрми пад – 2.050 м н.в., Стрменица – 2.122 м н.в., Црна глава – 2.137 м н.в). Природне одлике територије чини високопланински рељеф с карактеристичним флувијалним, крашким (плитке пећине, суве долине, понори) и глацијалним облицима (циркови, валови, чеоне морене), неколико планинских река и већи број глацијалних језера (Биоградско, Пешића језеро, Велико и Мало Урсуловачко, Велико и Мало Шишко). Ту живи око 2.000 врста и подврста виших биљака, међу којима петину чине ендеми. Поред медведа, срне, вука, лисице и др., који су аутохтони становници, повремено је посећује дивља свиња, а усељен је и јелен. Присутно је и 150 врста птица, међу којима су и велики тетреб, орао крсташ, орао мишар и јастреб. У вишим деловима парка налази се већи број катуна – летњих станишта сточара. На западној граници парка пролазе пут и пруга Београд–Бар, где су смештена и два мала града Колашин и Мојковац. Од њега до Биоградског језера води узан асфалтирани пут. Асфалтирани пут дуг 9 км повезује и Колашин са ски-центром Језерине на 1.430 м н.в. На осталим путевима, с макадамском путном подлогом, могућ је саобраћај теренским возилима.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовић (прир.), Бјеласица и Комови, Бг 1994.

Слободан Ћурчић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)