БОЈ

БОЈ, организовани већи сукоб војних јединица. Као скуп борби обједињених командом и јединственим циљем може се изводити самостално или у склопу стратегијских операција и битака. Може се одвијати на копну, на мору и у ваздуху. Иако се неки елементи б. уочавају још у античкој епохи, као самостална категорија јавља се у XVIII в. Српска историја бележи низ бојева који су пресудно утицали на њен ток (на Косову, Мишару, Иванковцу, Чегру итд.).

РСЕ

Б. се у усменој књижевности, посебно у епици, појављује као интернационална, на посебан начин стилизована тема. Као заокружен низ епизода б. је предмет појединачне варијанте (Бој на Мишару, 1806), а може бити и окосница тематског круга. Уланчавање мозаичне структуре или сужавање на једну ситуацију повезано је с просторно-временским удаљавањем од конкретног догађаја. Разгранато приказивање Другог Косовског боја (1448) у бугарштицама свело се до почетка XIX в. на Секулин двобој са султаном, док је десетерачко певање о Првом Косовском боју (1389) из Вукове збирке знатно шире у односу на старије записе. Тематске целине о различитим бојевима почивају на сличним мотивима (предсказање, изазов, покрет војске, веридба, одвраћање од б., ухођење табора, позивање/изостанак појачања, погибија, извештаји, издајство, повлачење, закаснели јунак, удео више силе итд.). Увећавање тематског круга новим портретима (Милошеве слуге/побратими; Уговићи/Југовићи) и мотивима (опредељење за царство небеско) не нарушава оформљене представе о б. и улоге главних актера (Лазар–Вук–Милош). Иако ток б. није директно опеван, масовне сцене се граде помоћу хиперболе и каталога при позивању сабораца, извештаја ухода и рањеника (набрајање окупљених/погинулих ратника), уз удео метафоре пророчких снова, у склопу кликовања вила итд. Формуле простора (крваве реке, разбојиште обавијено тамом) сугеришу силину окршаја, трагичне последице и њихове узроке (пораз од бројчано надмоћнијег противника) или славу победе, уз удео реалија везаних за начин ратовања. Опевање б. усмерено је ка појединачном портрету (војсковођа-владар, подвижник, издајник, закаснели ратник, парови мегданџија). Емотивно-драмски набој појачава се преламањем историјског контекста кроз судбине породица и јединке, те се често обрти епских песмама о б. приближавају баладама. Ако није централна епска тема, б. мотивише удаљавање јунака из дома, што користе његови непријатељи. Модели женидбе обухватају и б. око исте невесте, а свадбено славље може постати поприште братоубилачког покоља. Одлазак споредних ликова бајке (оца, мужа) у б. омогућава реализацију доминантног мотива (нпр. прогоњена девојка). Када се главни јунак бајке укључи у ратни поход, од његове вештине и снаге зависи исход сукоба, што представља једну од етапа провере, тј. иницијације. Рат између животиња (дивљих и домаћих, мачке и мишева и сл.) у баснама метафорично обележава негативне човекове особине (неслога, кукавичлук, превртљивост), било да до сукоба дође или се окршај одлаже. Апсурдни б. у подругачицама (између сељака и скакаваца) такође истичу критичку дистанцу према људским манама. Међу анегдотама приказују се тренуци одлучујући за исход б. или појединачни пример части и храбрости.

ЛИТЕРАТУРА: А. Шмаус, „Гавран гласоноша", ППНП, 1937, IV, 1–2; В. Латковић, Чланци из књижевности, Цт 1953; Т. Маретић, Наша народна епика, Бг 1966; С. Самарџија, „Морфологија двобоја и бојева у епској народној поезији", КИ, 2002, XXXIV, 118.

Снежана Самарџија

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)