БЕЋАРСКИ ДАНАК

БЕЋАРСКИ ДАНАК, порез који је установљен уредбом из 1839. Oбвезници пореза били су они „који нити кућа, нити баштина своји имају, него служећи другог, себи годишње што привреде, Правитељству такође што плаћали; то ће у напредак овакови нежењени и безкућни људи, који се обично бећари зову, данак годишњи и то од Митрова дана плаћати почети". По том закону „под именом бећара разумевају се: сви неожењени, по касабама и селима, код трговаца, мајстора и други, који му драго, служећи одрасли људи; као што су: а) калфе бојтаџијске, магазиџијске и бакалске; б) калфе занатлијске; б) момци служећи у меанама и кафанама; г) кочијаши и ашчије; д) момци лађарски; слуге служећи код кога му драго, и сви бећари без разлике". Порез је био у употреби до 1864. када је извршена пореска реформа. Био је подељен у четири класе према имовном стању, па је износио 9, 6, 4 или 2 цванцика. У циљу провођења пореза извршен је попис бећарских глава. До краја 1839. пописано је 258 бећара, од којих је наплаћено 1.375,24 гроша. Следеће године пописано је 2.946 бећара, од којих је наплаћено 18.744,05 пореских гроша. Б. д. је преузет из турског фискалног система. У турско време, од најранијих катастарских пописа на српском простору, као обвезници пореза воде се неожењени одрасли мушкарци (муџеред). Они се опорезују у оквиру личног пореза под називом спенџа који су плаћали хришћани. Вредност спенџе била је 25 акчи за ожењене, 12 акчи за неожењене и 6 акчи за удовице. Овакав порез постојао је и за време краткотрајне аустријске окупације (1717–1739). Ожењени су плаћали 14 форинти, неожењени брат 10, а синови преко 12 година и удовице по 4 форинте. Б. д. је преузет и у порески систем за време владавине Кнеза Милоша. Tако су у јагодинској мукади 1828. ожењени плаћали 2 гроша, а неожењени 20 пара.

ИЗВОР: „Уредба, како ће се од сад и од бећара данак узимати", Зборник закона и уредба и уредбених указа I, Бг 1840.

ЛИТЕРАТУРА: Мемоари проте Матије Ненадовића, Бг 1893; М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, Бг 1897; Б. Перуничић, Чачак и Горњи Милановац 1815–1865, Чачак 1968; Р. Љушић, „Попис пореских глава, кућа и чланова мировних судова из 1839. године", Мешовита грађа, 1981, IX; М. Бобић, „Куће, породице и задруге", у: М. Мацура, Насеља и становништво области Бранковића 1455. године, Бг 2001; Т. Катић, „Сироте кудељнице и баштинице: два типа хришћанских удовичких домаћинстава у Османском царству – на примеру Призренског санџака у XVI веку", ИЧ, 2009, LVIII.

Мирослав Нишкановић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)