Прескочи до главног садржаја

БИТОЉСКА ЕПАРХИЈА

БИТОЉСКА ЕПАРХИЈА, први пут се помиње 1014, у време владавине цара Самуила. У повељи цара Василија II за Охридску архиепископију 1018. помиње се под именом Пелагонијска, са правом на 15 клирика и 15 парика. Обухватала је Пелагонију, Прилеп, Велес и Дебрет. Када је краљ Милутин освојио ове области, ушла је у састав Пећке патријаршије. Пропашћу српске државе припада Охридској архиепископији, а њеним укидањем припала је цариградском патријарху. Тада се у изворима губи Битољска, али се у исто време јавља Прилепска епархија, а око 1600. њен епископ носи титулу пелагонијски и прилепски, или битољски и прилепски, касније све до пред крај XIX века само пелагонијски. Када је Битољ постао седиште румелијског беглербега, битољски епископ је 1836. уз чин митрополита добио у хијерархији Цариградске патријаршије ранг одмах после митрополита Брусе, а 1882. имала је богословију. Бугари су 1897. поред грчког поставили егзархијског епископа са титулом битољског. После балканских ратова обојица су уклоњени, а Б. е. постала је део Српске цркве, када је 19221941. радила српска богословија. Уставом СПЦ из 1931. спојена је са Охридском у Охридско-битољску, са седиштем у Битољу. Таква је остала до македонског раскола 60-их година прошлог века. Поново је под именом Б. е. основана 2002, као једна од епархија Охридске архиепископије која покрива простор Македоније, али је у духовном јединству са Српском црквом и призната од свих помесних православних цркава. С обзиром да је македонске власти не признају и отежавају јој сваки рад Б. е. делује национално и духовно у границама својих могућности. Има два манастира у Битољу: манастир Васкрсења Христовог (мушки), чији је старешина архиепископ охридски, као и манастир Светог Јована Златоустог (женски).

ЛИТЕРАТУРА: Растко, „Наша црква у Битољу", Весник, 1920, 23; М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Бг 1985; Р. Грујић, Азбучник Српске православне цркве, Бг 1993; Црква, календар СПП за 2006. годину, Бг 2006.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)