БОСАНСКИ НОВАЦ

БОСАНСКИ НОВАЦ, у Босни је у употреби био млетачки сребрни новац (матапан), а од 1337. и дубровачки динар, такође сребрни новац. Први новац кован за оптицај у Босни био је новац бана Павла Шубића. У Босни се сребрни новац ковао од времена бана Стјепана II Котроманића (1322–1353). Његов први новац кован је по угледу на Шубићев, а опонашао је новац околних владара (Србије, Дубровника и Венеције). Новац бана Стјепана II имао је аверс сличан аверсу српског, а реверс сличан реверсу савременог дубровачког динара. Типолошки може се сврстати у шест скупина, а тежио је од 2,10 до 0,88 г. Од Твртка Котроманића познате су само две врсте новца – тежи и лакши. Крупни динари (2,04 г) израђивани су према калупу који је урађен у Дубровнику. Босански краљеви до Твртка II Твртковића нису ковали свој новац, а за то време је у Босни доминирао дубровачки новац. Твртко II је новац почео да кује 1436 (грош, динар и полудинар). Свој новац је изједначио са валутном стопом дубровачког новца. Његов грош спада међу најкрупније кованице (око 2,2 г), а динар је тежински еквивалентан дубровачком динару (1,24 г). Типолошки је промењен, на аверсу се више није налазило име владара, него грб и натпис, а на реверсу, уместо Исуса, Свети Гргур Назијански. Овај новац је кован по угледу на угарски савремени новац. Краљеви Стефан Томаш и Стефан Томашевић су наставили монетарну политику свог предходника, али су ковали и новац са натписом на српском и латинском језику. Новац је ковао чак и титуларни краљ Никола Илочки (1471–1477). Осамостаљени босански великаши у XV в. нису присвојили и право ковања новца. За Босну се везује и једна врста великог златника (у тежини 4 млетачка дуката) чија је атрибуција спорна. Приписује се Твртку I Котроманићу (1354–1391) или краљу Стефану Томашевићу (1461–1463). У прилог Твртку сведочио би помен великих дуката краља Босне из 1393. До сада је познат само један примерак овог златника, али се и њему замео траг. Он није имао знатнију улогу у привредном животу Босне. Подлогу за ковање новца представљало је сребро убирано на основу регалних права у рудницима Босне. Ковање новца био је владарски монопол. Тиме се осигуравала циркулација владаревог новца на целој територији државе, забрана кривотворења и претапања. Босна је до племенитих метала долазила експлоатацијом руде, посебно у Сребреници и Фојници.

ИЗВОР: Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Бг 1962.

ЛИТЕРАТУРА: М. Решетар, Дубровачка нумизматика, I, Ср. Карловци 1924; И. Ренђео, „Новци босанских банова и краљева", Гласник Хрватског државног музеја, 1944, 55; Р. Марић, Студије из српске нумизматике, Бг 1956; В. Винавер, „Прилози историји племенитих метала, цена и надница (средњовековни Дубровник)", ИГ, 1960, 1–2.

Синиша Мишић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)