БОКС

БОКС, спорт у којем се два такмичара боре песницама по посебним правилима и у одређеном броју рунди. Код Срба се јавио на простору Аустроугарске последњих деценија XIX в., најпре у Суботици, где су се зачели и неки други модерни спортови. Борбе у рингу приказиване су, по узору на надметања у западној Европи, на јединственим такмичењима названим Палићке олимпијаде. Главни организатор Лајош Вермеш импровизовао је јула 1881. с групом младих ентузијаста прва надметања у овом спорту. Борили су се голим песницама (шакама), те је спорт у почетку називан песничење или шакање. После Суботице прихваћен је 1896. у Сомбору, где је Шаму Шајтош основао прву шакачку секцију. У Београду је 1903–1905. нови спорт пропагирао пуковник Драгомир Николајевић, професор мачевања, рвања и б. у Официрској школи. Капетан, доцније генерал, Милета Недић, школован у Швајцарској, донео је у Србију 1908. боксерске рукавице. Прва јавна боксерска приредба приређена је у Београду 1912. код Коларца. Милета Недић и мађарски боксер Ерб приказали су публици боксерску вештину, а затим су одржана још три меча. Б. се у Србији нагло развио после I светског рата, када су се у земљу вратили многи демобилисани добровољци и млади Срби који су имали прилике да се упознају с овим спортом у Француској, Швајцарској, Енглеској, па и у САД. Највећи допринос ширењу ове борилачке вештине дали су Милорад Гаковић Сики, Тома Станисављевић, Александар Живановић и Ђорђе Бркић, који су се током боравка у свету оспособили за боксерске тренере. У међуратном периоду б. је у Београду и другим градовима после фудбала био најпопуларнији међу спортовима. Већ 1920. основан је у Београду први боксерски клуб Раднички. Касније се истицао и клуб београдске Југославије, а јаки клубови постојали су и у Новом Саду, Суботици и др. Пре него што је у Србији основан први боксерски клуб, Српски олимпијски клуб (основан 1910) уврстио је б. међу спортове на чијем је развијању радио. Између два светска рата најбољи боксери у Србији били су: Стеван Јакшић, Лука Поповић, Душан Димић, Тикан Павловић, Иван Развал, Влада Чобановић, Сава Тарана и др. У међународној конкуренцији најуспешнији међу њима био је Тикан Павловић, али га је трагична смрт омела да доспе у највише врхове европског б.

После II светског рата у Србији је основано више десетина боксерских клубова, међу којима су се истицали: Партизан, Црвена звезда и Раднички из Београда, Спартак из Суботице, Војводина из Новог Сада, затим Банат (Зрењанин), Раднички (Крагујевац), Динамо (Панчево), Раднички (Ниш), Каблови (Јагодина), Раднички (Приштина), Млади радник (Пожаревац) и др. Поред државних шампионата и лигашких такмичења најзначајније боксерске приредбе су Меч шампиона за златну рукавицу (од 1957) и „Оскар" (од 1963), који је 1975. променио назив у „Београдски победник". Од 1945. до 2010. боксери из Србије на олимпијским играма освојили су шест медаља (1 златна, 1 сребрна, 4 бронзане), на светским првенствима 14 (0, 5, 9), а на европским шампионатима 40 (1, 16, 13).

Звонимир Вујин је освојио бронзане медаље на олимпијским играма у Мексику 1968. и Минхену 1972. Прву сребрну освојио је Тадија Качар у Монтреалу 1976, а његов брат Слободан Качар у Москви 1980. постао је олимпијски шампион (професионални првак света постао је 1985). Бронзана олимпијска одличја освојили су Мирко Пузовић и Азиз Салиху у Лос Анђелесу 1984. Драгомир Вујковић и Рајко Милић су освојили бронзане медаље на I светском првенству у Хавани 1974. На Светском првенству у Београду 1978. сребрне медаље освојили су Д. Вујковић, Т. Качар, Мемет Богујевци, Братислав Ристић и Фазлија Шаћировић, док је бронзана припала С. Качару. Бронзане медаље на светским шампионатима освојили су и М. Пузовић, Миливоје Лабудовић и Сами Бузоли у Минхену 1982, М. Пузовић у Риму 1986, Вукашин Добрашиновић у Москви 1991. и Славиша Поповић у Берлину 1995.

Прву медаљу, бронзану, на европским првенствима освојио је Павле Шовљански 1949. у Ослу. Коста Лековић је освојио сребрну, а Миливој Булат бронзану у Милану 1951, Стеван Редли сребрну у Варшави 1953, а П. Шовљански, поново, и Илија Лукић бронзане у Берлину 1955. У Прагу 1957. Драгослав Јаковљевић је освојио сребрну, а И. Лукић и Бранислав Давидовић бронзане медаље. Д. Јаковљевић и Миодраг Митровић освојили су бронзане медаље на Првенству Европе у Луцерну 1959, а у Београду 1961. сребрна одличја изборили су Петар Бенедек и К. Лековић, док је Д. Јаковљевић поново освојио бронзану. Бранислав Петрић је у Москви 1963. освојио сребрну медаљу, а Д. Јаковљевић трећу бронзану. З. Вујин је у Торину 1967. постао вицешампион Европе, а Светомир Белић у Мадриду 1971. Пред београдском публиком 1973. сребрну европску медаљу освојио је Зоран Јовановић, а бронзану Живорад Јелисијевић. Б. Ристић је у Катовицама 1975. освојио сребрну, а М. Богујевци у Халеу 1977. бронзану. У Келну 1979. вицешампиони Европе постали су Сретен Мирковић и Т. Качар, а исти успех у Тампереу 1981. остварили су М. Пузовић и С. Бузоли, док је А. Салиху изборио бронзану медаљу. У Варни 1983. М. Пузовић и С. Бузоли у поново освојили сребрне медаље, а Нусрет Реџепи и бронзану. Највећи успех остварен је у Будимпешти када је освојено пет медаља: Љубиша Симић златну, Драган Коновалов сребрну, а Драган Васиљевић, М. Пузовић и А. Салиху бронзане. Трећа места припала су и Драгану Живадиновићу и Ђорђу Петронијевићу у Торину 1987, а Мујо Бајровић је освојио бронзану медаљу у Атини 1989. и Гетеборгу 1991, када је треће место припало и Вукашину Добрашиновићу. Од тада боксери Србије нису освојили ни један трофеј на олимпијским играма или светским и европским првенствима.

За развој б. у Србији и спортске успехе велике заслуге имају тренери и савезни капитени: Стеван Енгелбрехт, Душан Богдановић, Бруно Храстински, Борис Дугец, Браца Лозановић, Иван Франзер, Радоња Лекић, Јене Герег, Лука Поповић, Стеван Јакшић, Тома Хладни, Славко Соргић, Слободан Лазић, Мирослав Поповић и др. У међународним боксерским форумима успешно су деловали Никола Адамовић, Милован Пејановић, Стеван Чубрић, Тихомир Папић, Јан Пинћир Синко, Данило Ивановић, Бора Никшић и Бранко Остојић. У Београду су успешно организована европска првенства 1961. и 1973, Светско првенство 1978. и Светски куп 1987. Последње међународно такмичење у Србији било је Првенство Европе за јуниоре у Сомбору 2007. По распаду СФРЈ б. у Србији се није прилагодио новим условима, многи млади боксери прешли су у професионалце, или у нове борилачке спортове (кик-бокс, лоу кик итд.), па је од 1988. само Геард Ајетовић успео да избори учешће на ОИ (Сиднеј, 2000).

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија физичке културе, I, Зг 1975; Спортски лексикон, Зг 1984.

Милојко Тубић; Жељко Баљкас