БАЧВАНСКИ, Александар Алекса

БАЧВАНСКИ, Александар Алекса, глумац, редитељ (Темишвар, 1832 – Београд, 27. III 1881). После завршеног Лицеја постао глумац у путујућим позориштима, а потом члан угледних будимпештанских позоришта под именом Шандор Вархиди. За првог глумца и редитеља Народног позоришта у Београду ангажован је 1869. Одиграо је значајну улогу у организацији рада ове установе. Руководио је режијом до краја 1874, када се због ослабљеног вида лечио у Будимпешти и Бечу. По повратку у Београд наставио је рад као глумац. Инсценирао је свечану представу Ђ. Малетића Посмртна слава кнеза Михаила, којом је 1869. отворена зграда Народног позоришта у Београду. На ову сцену поставио је велик број дела истакнутих писаца српске драмске књижевности, као што су: Владимир и Косара Л. Лазаревића, Саћурица и шубара И. Округића Сремца, Кир Јања, Смрт Стефана Дечанског, Бој на Косову и Хајдуци Ј. Ст. Поповића, Јелисавета кнегиња црногорска Ђ. Јакшића, Максим Црнојевић Л. Костића, Зидање Раванице А. Николића, Херцег Владислав и Милош Обилић Ј. Суботића и комедије Косте Трифковића. Из европске драматургије истичу се дела Шилера (Разбојници, Фијескова завера у Ђенови, Дон Карлос), Шекспира (Млетачки трговац, Укроћена горопад), Молијера (Тврдица, На силу лекар, Тартиф), Игоа (Марија Тјудор, Лукреција Борџија), Гогоља (Ревизор, Женидба), А. Диме Оца (Кин) и Лесинга (Натан мудри, Емилија Галоти). Као глумац тумачио је карактерне ликове. У последњој години живота, готово слеп, одиграо је седам најзначајнијих улога: Лудвига XI (K. Делавињ), Шајлока (В. Шекспир, Млетачки трговац), Жана (Арагон и Вермон, Ђаволски записи), Краља Јакова (Шауферст, Шах краљу), Ларока (О. Феје, Роман сиромашног младића), Арпагона (Молијер, Тврдица), Фарије (Т. Мегерле, Гроф Монте Кристо). Студијски приступ улози и психолошка оправданост лика учинили су га родоначелником сценског реализма у српском позоришту. Велик утицај на нову генерацију глумаца, поред рада на представама, остварио је у Позоришној школи, где је предавао теорију глуме и режије. Као глумац и редитељ европског образовања и искуства поставио је темеље позоришној режији у НП-у у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Малетић, Грађа за историју српског народног позоришта у Београду, Бг 1884; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; Ј. Лешић, Историја југословенске модерне режије (1861–1941), Н. Сад 1986; О. Милановић, Неимари српског позоришта, Бг 1997.

Олга Милановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)