БИОГРАФИЈА

БИОГРАФИЈА (грч. biografiva: животопис), документарни жанр који се бави описом живота појединих људи. У средњем вијеку код Срба је по византијским узорима (хагиографије) на српскословенском језику његован посебан прозни књижевни жанр под називом житије, чија природа има извјесних додира са б. Ова дјела посвећена су светим Србима, углавном богоугодним монасима и владарима. У новој српској књижевности б. настаје као израз интересовања за значајне политичке, свештене, књижевне, научне, војне и друге домаће и стране личности, проширујући се у другој половини XX в. на личности естраде, филма, спорта, новинарства, бизниса, криминала. Прву обимну б. написао је З. Орфелин, Житије и славна дјела государа императора Петра Великаго (на рускословенском, Венеција 1772), с циљем да прослави и представи великог руског владара. У дјелима Д. Обрадовића налази се опширнија Сократова б., одјек снажне античке традиције. Та ће традиција највиши израз добити у збирци/преради Нови Плутарх (1. Будим 1809; 2. Кг 1834; 3–4. Н. Сад 1840–1841) Ј. Ивановића, са животима знаменитих људи цијелога свијета, уз б. Стефана Немање, Св. Саве, цара Душана, Карађорђа и Ј. Рајића. Лазар Бојић објављује Памјатник мужем у славеносерпском књижеству славним (Пешта 1815), такође као примјере новим генерацијама. Овај правац ће испољити и прилози у периодици (ЛМС, Српски народни лист и др.). Јован С. Поповић је издао прераду Живот и витешка војевања Ђорђа Кастриота Скендербега (Будим 1828), док су му Карактеристике србских списатеља остале недовршене. Б. постаје дио одређених стручних интересовања (нпр. у оквирима проучавања књижевности П. Ј. Шафарик доноси биографске скице српских писаца, Историја српске књижевности, њем. Праг 1865, срп. Бг – Н. Сад 2004).

Нов тип б. даје В. С. Караџић с портретима устаничких војвода и ратника, у којима се више дају појединости везане за улогу у Устанку и за приватни живот него цјеловит животопис. Између ових се цјеловитошћу и књижевним вриједностима издвајају Житије Ајдук Вељка Петровића (Даница, 1826), грађено по обрасцу фолклорне поетике (усмена анегдота, подвизи) и монографија Милош Обреновић (Будим 1828). У другој половини XIX в. методолошки се осавремењује рад на истраживањима б. (документи, архивска грађа и др.). Значајну улогу у тим настојањима има Ђ. Рајковић с биографским сликама личности/писаца Доситејевог и Вуковог доба, док М. Ђ. Милићевић своју збирку, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба (Бг 1888) заснива на споју усмене и писане традиције; научно боље утемељеном обрадом слиједиће га А. Гавриловић биографско-историографском едицијом Знаменити Срби XIX века (Бг 1901–1904). У исто вријеме пишу се научне б. значајних писаца у оквирима едиција СКА (С. Вуловић, Бранко Радичевић, Бг 1889–1890) или у дисертацијама и монографијама на славистичким студијама, посебно код В. Јагића (о С. Милутиновићу Сарајлији, Д. Обрадовићу). Тога правца ће бити и монографије Јаков Игњатовић (Бг 1904) и Светозар Марковић (Бг 1910) Ј. Скерлића, писане по обрасцима културноисторијског метода И. Тена, који је повезивао дјело/личност, средину/расу и вријеме. Истом смјеру одговарају и биографско-књижевне студије П. Поповића о дјелу и животу А. Сасина, Б. Радичевића, М. Видаковића и С. Сремца, те Т. Остојића о Доситеју у Хопову и о З. Орфелину.

Током друге половине XIX в. и у XX в. више биографа привукле су личности изузетног значаја: Доситеј, Карађорђе, Милош Обреновић, Вук Караџић, Петар II П. Његош, Ј. С. Поповић, Бранко Радичевић, Ђура Даничић, Ђура Јакшић, И. Руварац, С. Милетић, Ј. Ј. Змај, Лаза Костић, Ј. Томић. Томе су слиједиле нове генерације значајних појединаца до најновијих времена. По потпуности и ширини захвата грађе образац за научну б. постало је дјело Љ. Стојановића Живот и рад В. С. Караџића (Бг 1924). У универзитетским студијама током прве половине XX в. профилисао се тип монографија „живот и д(ј)ело" један од кључних модела докторских дисертација и монографија о српским писцима XVIII–XX в. (аутори су им М. Кићовић, М. Лесковац, Ж. Младеновић, В. Латковић, Д. Вученов, Г. Добрашиновић, М. Поповић, М. Пантић, В. Недић, Б. Ковачек, В. Милинчевић, С. Ж. Марковић, Рад. Димитријевић, М. Павић, Б. Маринковић и др.), мада су такви радови настали и изван универзитетских кругова (М. Савић о Л. Костићу, М. Павловић-Крпа о С. Сремцу, Ж. Бошков о Ј. Игњатовићу, М. Караулац о И. Андрићу; серија биографских истраживања Р. Поповића о истакнутим српским писцима XX в.). Сличном формом биографских истраживања обухваћене су и личности из других области, из лингвистике, историографије, поезије, науке, различитих умјетности. Између осталих постоје Прилози биографском речнику српских музичара В. Р. Ђорђевића (Бг 1959) и серија Живот и дело српских научника, у издању САНУ (од 1996).

Развијена б. подразумијева исцрпно, обично паралелно, праћење живота и рада. Кад су писане с мање научних претензија и из ауторове личне перспективе, приближавају се мемоарским записима или огледима (нпр. Л. Костић, С. Матавуљ, Ј. Дучић о савременицима), али зависе и од стилске и имагинативне снаге аутора као што су Сл. Јовановић (у огледима о својим савременицима), М. Лесковац (о Змају и др.), М. Поповић (о Ђ. Даничићу и В. Караџићу); сличан тип књижевних б. писао је М. Жежељ о хрватским писцима, М. Бегић о Ј. Скерлићу, а Ј. Лешић о Ј. С. Поповићу и Б. Нушићу; П. Палавестра се дијелом бавио и биографијом Д. Митриновића, Б. Лазаревића и др.; међу историчарима је монографски обрадио Карађорђа М. Вукићевић (1907, 1922), а М. Гавриловић Милоша Обреновића (1908–1912); биографске студије такође су објављивали В. Ћоровић, С. Ћирковић, Р. Самарџић (биографски романи Мехмед Соколовић, Бг 1971; Сулејман и Рокселана, Бг 1976), В. Крестић, Ђ. Станковић, Р. Љушић и др., подређујући биографску грађу општијим историографским циљевима.

Значајни извори за биографска истраживања потичу из архива, сведени на званичне податке, гдјекад допуњене другом грађом. Знамените су Новосадске биографије (Н. Сад 1–5, 1936–1940; 6 1956; 7 1964; дјелимично Н. Сад 2003) В. Стајића. Таква грађа је у основи свих позитивистички и научно писаних б. Од М. Ђ. Милићевића и А. Гавриловића почињу истраживања која су имала енциклопедијске размјере, али су то још ауторска дјела појединца. Институционално ће се организовати тек у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој С. Станојевића (Зг 1925–1929), с великим бројем истакнутих сарадника (С. Јовановић, В. Петровић, Р. Грујић, В. Чајкановић др.). Биографске црте су и у енциклопедијском виду радова незаобилазни дио садржине одредница. Послије II свјетског рата средиште југословенске (и српске) енциклопедистике веже се за Лексикографски завод у Загребу. Прво издање Енциклопедије Југославије (Зг 1958–1971, у 8 књига) настављено је другим издањем (ћирилица, књ. 1–2: А–В; лат. књ. 1–6: А–Кат), које је остало незавршено. У Београду је „Просвета" издала општу Малу енциклопедију, а тек у новије доба се обнавља рад на српској енциклопедистици и биографистици, у чему се издваја Српски биографски речник Матице српске (излази од 2004). Поред тога, биографска истраживања енциклопедијског типа одвијају се у мјесним (Н. Сад, Ниш, Јагодина, Зајечар, Панчево, Ваљево итд.) или ширим регионалним оквирима (нпр. Ј. Радојчић, Срби: Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска, Бг 1994; значајне личности Срема, Златибора, Баната и сл.). Специјализовани вид биографских истраживања лексиконског типа обухвата различите струке. Међу њима се по исцрпности, документованости и ширини захвата издваја Лексикон писаца Југославије (Н. Сад, I, A–Џ, 1972, IV, M–Њ, 1997). Настају такође лексикони других дисциплина и струка: М. Милановић, Познати српски лекари: биографски лексикон / Biographical lexicon: Eminent Serbian Physicians, Бг–Торонто 2005; М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије: 1918–1941, Бг 2004; М. Милановић и др., Срби у свету – ко је ко 1996/99 : биографски лексикон / Serbs in the world – who is who 1996/99, biographical lexicon, Бг – Лос Анђелес 1999. и др. У тај ред улазе и биографска истраживања људи на одређеним положајима (ректора Лицеја, Велике школе и универзитета, министара просвјете, војних министара и сл.). Зависно од временске и политичке дистанце, обраде крупних историјских личности, често су биле субјективне, у распону од апологије до полемике и критике, особито у публицистички писаним б.

Б. је у тјешњој вези с другим документарним жанровима (нпр. некролог, јубиларни чланак, мемоари, извјештај), али може бити нaписанa истовремено с високим умјетничким тежњама и научним резултатима (нпр. дјела З. Орфелина, В. Караџића, Сл. Јовановића). Концепцијски су пратиле културноисторијске епохе и методолошке оријентације у оквирима одређених струка (научне б.), укључујући мјерила вредновања. Зависне од мода, политичких система и позиција које заузима личност аутора и предмет обраде, оцртавају врло јасно владајуће (или парцијалне) системе вриједности, идеолошке оријентације и слике свијета. Упадљиве су, нпр., послије II свјетског рата б. револуционара-социјалиста, комуниста, народних хероја и сл., или истакнутих државних руководилаца; потом ће се проширити интересовање за припаднике конзервативних струја у политици, за династичке б. или за припаднике четничког покрета, колаборационисте током II св. рата, љотићевце итд.

Српска биографска дјела тицала су се средишњих личности националне традиције, али су захваћене и личности с рубних подручја различитих вјерских и политичких судбина: Жизан Али паше Ризванбеговића, Санкт Петербург 1859 (Ј. Памучина), Знаменити Срби Мухамеданци, Бг 1901 (М. Вукићевић), Живот кардинала брата Ђорђа Утјешеновића, Беч 1881 (О. Утјешеновић Острожински), Грoф Сава Владиславић, Бг–Питсбург 1942 (J. Дучић). Овој врсти прилог су дали на одређен начин такође И. Андрић (Симон Боливар Ослободилац, Бг 1998) и М. Црњански (Књига о Микеланђелу, Бг 1981) поред других дјела сличне тематике. Као што су се српски аутори бавили истакнутим личностима других народа, и странци су оставили о Србима велик број биографских истраживања, у области историје, филологије или природних наука (Л. Ранке, Српска револуција, Бг 1965; К. Радченко о Д. Обрадовићу, П. Кулаковски и Д. Вилсон о Вуку Караџићу; постоји низ монографских истраживања рада Н. Тесле и биографских романа о њему – Р. Ждрале, В. Пиштало).

Б. је један од основних облика знања/разумијевања живота појединца у културној традицији. Живот личности се описује с обзиром на одређено схватање човјека и његовог времена (религиозно, просвјетитељско, ратничко, научно, пословно, јавно, политичко, умјетничко, филозофско, радно), односно улоге личности у склопу остваривања таквих идеја и историје одређених раздобља. Популарни облици обједињавања б. су биографски лексикони, енциклопедије и едиције сличне намјене, везане за одређене периоде, области/државе, регије, градове, звања, занимања. Према степену примјене научних, есејистичких или књижевних метода обраде грађе и односа према изабраној личности, б. могу бити строго научно конципиране или се приближавати књижевном дјелу (романсиране б.), све до слободно искоришћене грађе за биографске, односно историјске романе (С. Живадиновић, Карађорђе, Бг 1930, Хајдук Вељко, Бг 1932. и др.; више романа Д. Баранина и др.; тој врсти је близак и Андрићев роман Омер-паша Латас, Бг 1976).

ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, Историја српске књижевности: Романтизам, 1–3, Бг 1968, 1972; Р. Самарџић, „Историјски списи Вука Стефановића Караџића", у: СДВСК, XVI, Бг 1969; Р. Самарџић, Писци српске историје, 1–2, Бг 1976, 1981; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Бг 1979; Ј. Игњатовић, Мисли о српском народу, Н. Сад – Пр 1988; В. Ђ. Крестић, Знаменити Срби XIX века: из историјске перспективе, Бг 1990; Ј. Делић, Традиција и Вук Стеф. Караџић, Бг 1990; С. Јовановић, Из историје и књижевности, 1–2, Бг 1991; Ј. Деретић, Поетика српске књижевности, Бг 1997; М. Флашар, „Јован Рајић у Памјатнику Лазара Бојића", Јован Рајић – живот и дело, Бг 1997; В. Ђурић, Вукови портрети устаника, Бг 2002; М. Д. Стефановић, Библиотека српске књижевности, Бг 2007; М. Немањић, На трагу српске интелигенције XIX века, Бг 2008.

Душан Иванић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)